Журим да платим дом, али аутобуса до центра нема па нема. Коначно, улазим у препун аутобус и стижем до центра града и банке. У банци наравно, ред. После мало чекања и уз пратеће перипетије (у принципу у овој филијали не бих могао да подижем новац, ал' ајде овог пута може) на крају подижем паре.

Натраг у дом на шалтер благајне који сам једва пронашао после 15ак минута потраге. Нешто су реновирали па су скроз у хаосу. Испоставило се да је добро што плаћам кешом, јер им систем за плаћање картицама не ради због тог реновирања. Људи испред мене резигнирано напуштају ред када то чују. Плаћам, и са признаницом идем до рецепције мог павиљона да им је покажем.

Међутим, нељубазна средовечна шалтеруша на рецепцији ме враћа, и каже ми да не може с овом признаницом да ме упише да сам платио, већ да морам да се вратим до собе, нађем један други папир, па опет на благајну да ми на њега ударе печат. И да пожурим, јер затварају у 4. Трчим до собе, некако налазим тај папир, трчим до благајне, оверавам папир, трчим до рецепције, и завршавам све у минут до 4.

(фото аутор текста)

Препознајете Србију? Е па није Србија. Место збивања је Aix-en-Provence. Provence par excellence, како каже мото локалне туристичке организације. Судећи по раскошној лепоти старог центра града мото је у потпуности на месту, али о лепотама југа Француске и осталим сервисним информацијама можете читати у понудама туристичких агенција, па на то нећу овог пута трошити речи.

На памети ми је ових дана менталитетска сличност нас и њих. У овом контексту „они“ су јужни Европљани: Французи, Италијани, Шпанци, Грци итд. Поред нељубазности и неефикасности бирократије, спаја нас између осталог и финансијска недисциплина, бучне расправе, отменост у пијанству, ритуали испијања кафе, благи песимизам и стална кукњава на живот, итд. Сличности су бројне, а поента је да треба да се угледамо на примењена решења и искуства из ових држава, а не да измишљамо топлу воду, или да покушавамо да постанемо Немачка или Аустрија јер нам то једноставно не лежи.

Оно што је покренуло ово моје размишљање је запрепашћење када сам у овим државама (конкретно, моје искуство је ограничено на Италију и Француску, за сада) приметио особине за које сам до тада сматрао за ексклузивно српске, као у овој краткој причи из увода. Почетно чуђење је заменило разумевање, које је на крају учинило да формирам реалистичнију слику о Србији и њеном месту у тренутном глобалном менталитетском поретку.

Прва моја путовања везана за студентске размене и кампове била су у Америку, где сам завршио четврту годину средње школе, и северну Немачку, где сам био учесник једног летњег кампа за младе. Дакле у земље, да га за ову прилику крстимо, „северњачког менталитета“ . На та два путовања сам стекао одређени осећај о томе како би то иностранство, тј. развијени свет требало да изгледа. Шестомесечна студентска размена у Риму је тај осећај успела да пољуља и на крају потпуно да сруши, па живот и атмосфера у градићу код Марсеја званом Aix где сам тренутно није ни дошло као неко изненађење.

Оронуле зграде у туристичком градићу (фото аутор текста)

Слика коју већина Срба има о иностранству (а већина младих Срба нажалост никад није стигла даље од Црне Горе), је да је то иностранство паклено добро наштимован систем у ком су улице чисте, не прелази се на црвено, нема застоја у саобраћају, ђубре је однето, а возови не касне. Моја прва искуства из Америке и Немачке су донекле била у складу са том сликом.

Док не дођох у Рим. Од првог дана, када сам на аеродрому ушао у воз исцртан графитима у ком је стари Ром свирао виолину, па све до последњег дана и покушаја мог станодавца да „заборави“ да ми врати додатних 100 евра депозита, првобитна слика о томе како изгледа развијена држава је бледела и попримала сасвим други облик. Ђубре на улицама Марсеја зато није дошло као изненађење јер сам се тог истог ђубрета нагледао на улицама Напуља, као и на периферији Рима.
После поменутих путовања по остатку Европе намеће ми се закључак да је европска подела исток-запад вештачка, а да је права, менталитетска подела север-југ. Гледајући нашу међународну дружину на мастер програму који похађам (од европских држава, заступљени су Русија, Украјина, Пољска, Естонија, Румунија, Србија, Грчка, Шпанија, Португал, Немачка, Велика Британија, Финска, Норвешка, Белгија...), као и локалне јужне Французе, све више сам сигуран да је то тачно: по начину на који се људи поздрављају, формирају групице на журкама, којим тоном говоре, прихватају или праве атмосферу итд, чини ми се да Срби много више личе на јужну Европу него на исток, нарочито не на онај део истока који је на северу.

Такође, дошао сам до фрапантног закључка да није најгора ствар на свету живети у Србији! У смислу друштва и менталитета, наравно. Надам се да ће ова закаснела визна либерализација, мада још увек немамо довољно пара за путовања, мотивисати људе да се упознају са земљама у околини и да сами закључе ко нам је у којој мери иностранство, као и да коначно виде да поређење Србија-остатак Европе није црно-бело, и да овде људи и државе имају сличне проблеме, неуспехе и навике, и да су веровали или не, у неким стварима – које се нама традиционално замерају – лошији од нас.

Поред тога, мислим да ће се неки и изненадити када виде да земље које су нам одувек представљане као „братске“ и „блиске“, у ствари немају пуно везе са нашим начином живота и вредностима, а неке о којима не размишљамо толико често су нам у ствари много сличније.

Зато, драги моји Срби, не секирајте се превише, јер проблема има и другде, и не стидите се претерано наших мана, јер и други имају истих таквих на претек. Није далеко дан када ће PIGS (Португал, Италија, Грчка, Шпанија) добити још једно С. Или још четири С. Па нек је весело!

Радош Лазаревић, Aix-en-Provence, Француска