(фото илустрација ba1969@sxc.hu)

Када смо купили (тај) пансион, као станаре смо наследили једног кинеског дилера дроге (кога је полиција “преселила” у затвор) и десетак аустралијских наркомана (које је полиција избацила на улицу). После пола године, остала су само два станара из те “оригиналне” поставе. У међувремену смо примали нове станаре, углавном студенте и самце (које су супруге избацивале из куће јер “у Аустралији владају жене”).

Право освежење је било када смо добили једног Србина. Да кренемо у исправом правцу - прокоментарисала је носталгична супруга.

Интересовао се ту још један Србин, али само једном и никад више. Наиме, пошто је свет “ипак тако мали” сазнали смо да је његова свађа са супругом била “мало бурнија” па је он употребио секиру, након чега га је истог дана полиција избацила са фарме, коју је градио двадесетак година.

И да на почетку одмах кажем, да су описани догађаји стварна животна прича, без имало “литературе”.

Прво-поменутог Милка је у Аустралију довела сада већ бивша девојка - “брака ради”. Пошто тај брак није успео, он се после неколико месеци нашао, најпре на улици а онда у нашем пансиону. И то на препоруку заједничке познанице.

Радио је као молер код једног нашег “газде” - на “црно за кеш” (мада је Милку било речено да је све то “легално”).

Ако кажем да је Милко био најуреднији станар, родољуби ће приметити “па наравно, наш човек”. Зато нећу тросити тастатуру описујући корпу са вешом која се шетала сваког другог дана, као ни често позајмљивање усисивача из канцеларије, јер усисивач који користе остали станари, није “добро вукао”.

Дао сам му и преносни телефон, тако да може да разговара са мајком у Шпанији. Дирнула ме прича да је он мајци једини син, пошто је други син погинуо у саобраћајној несрећи, а мајка се развела и отишла у “бели свет”.

Ту негде око насег Божића, Милко ми рече да му виза истиче крајем јануара, те да је затражио продужење али да још није добио одговор. Слутио сам да му визу неће продужити јер је све радио погрешно. Покушао сам чак и да га саветујем, али се испоставило да “он зна више од мене”, па сам одустао.

Да сада прекинем главну причу и објасним да се у пансиону, када неки станар оде, та соба одмах крећи јер је “добро” прљава. Имамо једног нашег молера, старијег човека, који ради педантно а није скуп па собу окречи истог дана.

Када је “неки тамо” станар отишао и собу је требало окречити ја се обратих Милку. Нека узме још који долар пред сигуран одлазак, ко велим. Питао сам га колико добија на дан код “гаже” и понудио му педесет долара више. Милко је радосно прихватио моју идеју и кречење је почео већ исте вечери. Да се гипс осуши за сутрадан, рекао је.

Међутим на крају сутрашњег (“другог”) дана, Милко ми саопшти да је грешком врата офарбао бојом за зидове па мора да настави и у суботу, када има још један слободан дан код главног “газде”.

У суботу око подне се сретосмо и он ми рече да је све готово а ја га замолих да офарба и једну клупу. Нема проблема – рече. Наш човек може све, мислим се ја...

А онда дође време и да му платим.

- Колико треба?
- Па радио сам три дана!

Да је у питању аустралијски мајстор ја бих то лако пресекао - договор је био да заврши за дан и нема дискусије. Међутим, ради се о нашем Србину, који нема никога у Аустралији. Шта да радим?

- Знаш да је то превише. Договор је био да завршиш за један дан. Размисли и кажи ми колико је реално да ти платим.

Није одговорио.

Сутрадан сам поновио исто питање. Коначно се Милко изјасни и затражи да му платим један и по дан (што је и даље било више него два дана код главног “гаже”). Гурнуо сам му паре у џеп и без речи отишао. Био сам љут на себе што сам дозволио да ме “изради”.

Приближавао се и крај јануара. Сретох Милка на капији и он ми рече да сутра одлази.

- Срећан пут, само немој да заборавиш да платиш оних сто долара кирије што дугујеш! – хладно му одговорих
- Знаш, ја нећу то да платим. Ниси био фер према мени са оним кречењем.

!!!???

У држави у којој влада закон, у таквој ситуацији се станар жаље на суд. Међутим, Милко сутра напушта Аустралију…

Сутрадан сам ипак отишао да узмем кључ од њега.

Каква грешка!

Тада је, наиме, дошло до “наставка” разговора… Милко није псовао – он је клео. Рекао је да сам га опљачкао, да сам ружан, да ме сви мрзе, као и да пазим где шаљем ћерке, јер када оду у српски клуб, овде у Аустралији, “свашта може да им се деси”.

У том тренутку сам се сетио свих оних наркомана који су, одлазећи на улицу, говорили како то “није фер”. Јесте, били су прљави али нису ме вређали нити су били прости.

И ево на крају, после свега, дајем реч, да ћу написати један текст чим добијем доброг станара. Хоћу да верујем да су досадашња два Србина - “изузеци који се нису снашли на судару светова”.