Пре тридесетак година, моја тетка Ема из Мостара је набавила у иностранству једну бомбонијеру коју је поклонила неким познаницима.

Међутим, пошто је кутија била веома лепо украшена, дотична домаћица ју је сачувала неотворену и поклонила неким трећим познаницима. Две године касније, након што се прошетала по целом граду и посетила многобројне шпајзове, бомбонијера се вратила тетки Еми када јој је прошао рок употребе.

У то време у нашој земљи, страна роба се није могла купити нигде другде осим у комисиону. Домаћа роба је често била квалитетна, али једноставније осмишљена, без компликованог дизајна. Наше школске торбе и свеске биле су основних боја а гумице за брисање увек беле за графитну оловку, плаве за хемијску. Ако би неко дете имало школски прибор из иностранства, то би биле ружичасте свеске са ликом Барбике, миришљаве гумице или флуоресцентни фломастери.

Као мала сам мислила да роба произведена у источној Европи није квалитетна, али сам се ускоро уверила да ни роба са дванаест звездица и ознаком ЕU није много боља.

Ако вам се икада десило да купите фен за сушење косе који се покварио недељу дана након истека гаранције, немојте мислити да се ради о Марфијевом закону јер је фен био програмиран тако да се баш тада поквари.

Пре неко вече гледам документарни филм о програмираном кварењу уређаја, чији аутор тврди да данашњи инжењери стварају техничку робу тако да се брзо поквари, како би потрошач морао да купи нови модел. Тако ће ваш нови штампач одштампати само десетак страница и мораћете да купујете додатно мастило, а потпуно ће престати да ради након отприлике хиљаду страница.

Најновији Ајфон ће имати заварене делове које нећете моћи да замените, а ако компјутер више не може да се укључи, произвођач ће вам за поправак тражити приближно онолико колико кошта нов модел. Наравно, ви ћете бацити стари модел и он ће завршити на депонији компјутерског отпада у Гани, претварајући околину у ругло и прљајући природу.

Видевши на филму како је један Рус, Виталиј Киселев, осмислио софтвер помоћу којега се може депрограмирати штампач да проради, отишла сам код индијског препродавца половних компјутера, купила напајач за двадесетак евра и сама га заменила у свом компјутеру. Наравно, одмах је прорадио а ја сам спасила све изгубљене документе. Толико о квалитету робе у западном свету.

Једном сам упитала сестру шта би волела да јој донесем из Париза. Одговорила је да би волела да добије нешто што не може да се купи у Београду, можда неке непознате сиреве или колаче. Тако смо открили да смрзнути ситни колачи стижу у одличном стању када се превозе авионом.
И стварно, шта донети на поклон родбини када се живи у иностранству, данас када је трговинска размена постала сасвим банална и када се сва могућа инострана роба може наћи и код нас?

У зависности од тога коме је намењен, циљ поклона је у томе да му се дâ на знање да сте на њега мислили или да га волите. Ако поклањате нешто из интереса и очекујете да вам се пажња врати, онда нисте поклонили него трампили, или још горе, продали на одложено плаћање. Неки се чак усуде да кажу када им се захвалиш што су ти нешто дали, “Хвала је мала плата. Памти па врати.” Такве поклоне нико не воли, јер људи не воле дугове и услуге које ће морати да носе на савести све док их не узврате.

Слично је и са скупим поклонима, који могу да се протумаче као разметање, као да покушавате да покажете примаоцу колико вам добро иде и колико богато живите. Тако се многи људи који живе у иностранству не усуђују да поклоне немаркирану робу рођацима који су остали у домовини.

Током годишњег одмора ће потрошити читаво богатство на поклоне и изласке, а онда ће се вратити у своју изнајмљену собу или социјални стан у сиромашном предграђу неке светске метрополе и наставити са скромним гастарбајтерским животом.

Имам познаницу која ради у лабораторији фирме L’Oréal и која ми је испричала да крема за лице коју њена фирма продаје за десет евра има исти хемијски састав као и пет пута скупља крема марке Lancôme. Иако обе компаније имају истог власника, у случају креме Lancôme се не купује само производ него и имиџ луксузне фирме, те амбалажа и реклама. Ако хоћете да неком поклоните нешто квалитетно, погледајте какав је материјал и крој а заборавите на марку.

Уосталом, пре две године, Финансијски Тајмс је објавио чланак о производњи возила марке Фиат у Крагујевцу, у коме се тврди да су сви делови увезени и да је само ваздух у гумама из Србије. Какав год да поклон неком купите, било где у свету, у највећем броју случајева ће бити произведен у Кини, па чак и онда када је препакован на Западу.

Најгори тип поклона је онај који ћете добити од ближњих ради реда, сваки пут када се поново видите. Иако се поклоњеном коњу не гледају зуби, ипак није пријатно када се ваш поклон при отварању распадне, када прималац зна да оригинално није њему намењен, или када схвати да га његови ближњи довољно не познају како би погодили шта воли а шта не воли.

Често ћете добити поклоне као што је бомбонијера са почетка текста, који претходном примаоцу нису одговарали а није се сетио да их препрода преко интернета. Тада ћете пожелети да нисте добили ништа и биће вам тешко да одглумите одушевљење. Уосталом, где пише да морамо да размењујемо поклоне при сваком породичном окупљању?

У сваком случају, када се осврнемо уназад како бисмо се сетили најдражег поклона који смо икада добили, сасвим сигурно се нећемо сетити оних скупих, осим можда ако се ради о вереничком прстењу. Мени је најлепши поклон у животу била једна кутија чоколаде са јогуртом коју сам добила од своје најдраже тетке. Сестра и ја се нисмо кренуле на распусте у исто време и она је отишла на одмор код тетке две недеље раније, а онда сачувала мој део чоколаде све док нисам допутовала. Могла је све сама да поједе, али ме је довољно волела да би ми пружила прилику да пробам ту ретку посластицу.

Идеалан поклон из иностранства треба да буде квалитетан, економичан, необавезан, неочекиван, непознат код нас, посебно намењен примаоцу и пун љубави. Ако то није, најбоље је не поклањати ништа или однети само букет цвећа из најближе цвећаре. Иако не може да замени љубав, његова улога је да је дочара.

И на крају, ако неко од моје родбине чита овај текст, нека зна да ја осим чоколаде највише волим компакт дискове са старим породичним фотографијама.