Дошла је зима, као у пјесми, дуга и хладна. Засјела на улазу у град као Османлије под Бечом и чека да се свали са својом хладноћом и бјелином на кровове града.

Извлачим зимски капут из најдубље таме ормара, оне таме која у свакој кући крије највеће кућне тајне. Мирише на устајалост и помало на прољеће када сам га одложио, а богами мирише и на ову зиму. Експлозија мириса шири се просторијом а са мирисима навиру и сјећања, јер капут је стари и донесен је из старог краја.

Облачим га и чудим се као и сваке године уосталом, да ми одговара. А зашто и не, нити сам ја порастао, нити се капут смањио. Невјероватно одговарамо један другоме. Заврћем ревере, закопчавам, откопчавам велику дугмад неколико пута и примјећујем да је олињао таман према мојим годинама. Завлачим руке у џепове, широке и дубоке и сигурно најважнију ствар сваког озбиљног капута. И знам да ћу по правилу наћи нешто заостало од прошле зиме, неку карту за биоскоп, концерт, рачун за кафу. И стварно: карта за “Глумац је глумац”. Е тај велики глумац је велики човјек и послије представе добро се сјећам да сам се кући вратио другим путем и тако да и данас кроз живот путујем другим путем. Хвала, глумац.

Преплићу прсти по великим раљама џепова, завлаче се све дубље и дубље и таман кад сам помислио да је то све, прсти пропадоше кроз рупу у џепу. Откуд, како, откада. Помислим шта ли сам све игубио кроз ове рупе у џеповима, и схватам зашто зими највише губим ствари. А било је ту како које зиме, неке карте, један сат, осмјех - али сам њега послије на једивите муке пронашао, неку ситну пару, оловку што пише црвено, неколико жвакаћих гума, неке људе срцу драге, неке другаре и неке пријатеље и све сам то и ко зна шта још губио све ове године.

Помислим како би било добро да сам само све то знао боље чувати, али крпити нити знам, нити хоћу. Од кад смо дошли овде из далека и стигли далеко, од оног првог дана све нешто скупљамо, збирамо, рачунамо и прерачунавамо. Почнеш прво са људима, па са парама, стварима и све тако док не постанеш уморан. Што се човјек прије умори од скупјања, послије му те рупе у џеповима дођу као олакшање. А ја... ја сам одавно уморан.

Већ неколико дана шетам тако са рупама у џеповима олињалог капута и почињем сам себи да личим на бескућника. Мислим понекад да сви који пролазе покрај мене виде те моје рупе, али ми то више не смета и одлучио сам да их не крпим. Тек да капут не отежа од свега што годинама скупљам.

Неке ствари у животу морамо да изгубимо. Морају да оду да би друге дошле.