Šta je u Londonu drugačije danas nego juče? Zašto su svi nasmejani i pevaju? Zašto se svi i više nego obično raduju ovom petku i vikendu? Dragi moji, stiglo je i ovde (po mojim standardima) proleće, a po njihovim leto. Evo već dva dana je nekih 22-24 stepena. Moram vam priznati da je i mene malo zateklo. Ne zna čovek šta da obuče ...

I više nego obično normalni smrtnici Londona (čitaj stranci) odbrojavaju sate i čekaju kraj radnog dana da iskoriste ovo malo sunca za beer gardens. Svi se nesto smeškaju i namiguju.

Devojke su se u potpunosti razgolitile i sunčaju se na svakom koraku. I više nego obično oseća se miris krema za samopotamnjivanje i na gotovo svakom drugom telu se može primetiti ostatak loše namazane narandžaste boje. Pedikiri, manikiri i posvetljavanje kose. Kratki šorcevi kupljeni u vintidž radnjama, japanke, otvoreni prsti. Letnje haljine, muškarci bez kravata, u mokasinama. Svetle boje i prazne teretane u kojima do pre gotovo nedelju dana nije bilo mesta ni da se pomeriš.

Planiranje praznika, a gde drugo nego u jeftinim all inclusive rizortima Španije. Pre dva dana sam sinhronizovala firmin video na španski jezik i mladić sa kojim sam sarađivala, naravno Britanac, mi kaže: “Ja samo znam da kažem ‘Dos cervezas porfavor’.“

Pomislim, ah ta britanska srednja klasa i preterano opijanje pored bazena, jer čak nije bitno ni da li plaža postoji. Neko sunce i nekoliko cervezas (piva) je jedino što je u tom momentu takvim ljudima važno. No ne lezi vraže, vratim se u kancelariju i pored mašine za kafu vodim neobavezni razgovor sa mojim finansijskim direktorom, jedan veliki gospodin u srednjim četrdesetim koji mi kaže: ”Ah, radila si to sinhronizovanje na španskom? Pa nisam znao da govoriš i španski, ja samo znam da kažem - ‘Dos cervezas porfavor’....

Znači - danas sija sunce. I ja sad pišem o tome, možda zato što sam već previše vremena u Britaniji, pa kao i svi oko mene ne znam čemu drugom da se radujem. Odlučila sam da idem ruku pod ruku sa onom starom predrasudom da Britanci samo o vremenu razgovaraju. I tako i jeste. Uđem u taksi i čujem: Divan dan, zar ne? Uđem u kancelariju i čujem: Oh bože, kako je odjednom tako sunčano? Uđem u zgradu a portir mi kaže: Toliko je toplo, da sam morao da uključim klimu!

I ja dok ovo kucam, sedim na poslu, u onoj jakni u kojoj sam pošla od kuće, jer iako je napolju nekih 25 celzijusa, kod mene za stolom je verovatno minus 25. Duva mi promaja i niko me ne razume. Samo ja osećam promaju, a svi ostali misle da nisam baš normalna, da mora da sam mamurna i neispavana, jer naravno klima mora da duva na maksimum sad kad je napolju sunce. Jer svi Britanci, a i mi došljaci već mesecima čekamo neki znak da sunce i dalje sija i da se ta zvezda zapravo nije ugasila.

Prošli smo kroz snegove, hladnoće i prolećne kiše koje su ove godine baš bile vremenske nepogode. Moje telo je postalo providne boje i počela sam da uzimam suplemente vitamina D, ne bih li nadoknadila nedostatak sunčevih zraka. Ja se iskreno radujem suncu, i ništa mi više nije teško, ni činjenica da je kraj meseca i da sam prošlomesečnu platu gotovo totalno iscrpila, ništa me ne zadržava kod kuće - hoću da sam napolju, da udisem topao vazduh i ne želim da sam pod klimom. Ne palim je ni u Beogradu kad je 40 stepeni.

A moje kolege Britanci? Pa oni nisu bas zadovoljni. Jeste, skinuli su se i prošarenili, ali sad im je ipak mnogo vruće. Dva dana sunca je izgleda i vise nego dovoljno za ovu godinu. Kišu već prizivaju i traže hlad, osveženje i skraćeno radno vreme. Čini se da je danas sunce u Britaniji vremenska nepogoda!

Petak je, četiri posle podne i ja odbrojavam svaki minut od ona dva sata koja moram da presedim na promaji. Čini mi se da me iz ove situacije neće izvući ni činjenica da je Kraljica tvitovala da je bilo dosta za danas, da je vreme da idemo kući i da se danas UK zatvara pre vremena.