Dok šetam dugačkom stazom Surabaje uvek shvatim da je to jedina situacija kada sam apsolutno sama u ovom višemilionskom gradu. Košnica. Pored mene, na deset saobraćajnih traka, vozači se sapliću, prepliću, mimoilaze. Pešaka nema. Tek, možda, po neki entuzijasta. A tako je lepo biti večno osunčan. Tabanati stazama ove šarene, nasmejane države.

Surabaja internacionalnom studentu ne nudi onaj studentski život koji sam imala na osnovim studijama u Novom Sadu. Ma ni nalik. Ovo je biznis metropola koja diktira tempo. U miksu velikih gužvi u znaku ekonomskog progresa i vrlo tradicionalne pitome javanske kulture, ovaj grad živi svoju priču. Nezavisno od ostatka sveta. Ovo je planeta za sebe.

„Molimo sačekajte“ (Tunggu sepentar) prva je fraza koja se nauči u Indoneziji. Sledeće su „Nema problema“ (Tidak apa-apa) i „Hvala lepo“ (Terima kasih). Sve će biti završeno i sve je moguće, ali ne postoje vremenske odrednice.

Ponekad pet minuta traju kao dva sata. A ponekad se čini da vreme ne postoji uopšte. Slična situacija je i kada se radi o poimanju šta je blizu a šta daleko. Moj komšija, sredovečni gospodin sa likom petnaestogodišnjaka, uvek se odveze motorom u prodavnicu udaljenu dvadesetak metara od njegove kuće.

U prolazu se ponekad sretnemo, pa mi krajnje srdačno ponudi prevoz do stana -deset metara vožnje. Daleko je. Na moj odgovor da ja volim da šetam, on uvek sa osmehom uzvrati da su cipele skupe spram benzina. Dok gledam kako se njegov motor sporo udaljava pa staje gotovo na ulazu u njihovu dnevnu sobu, nesvesno poredim.

Ne sećam se kada sam poslednji put i srela nekog od komšija iz moje zgrade u Srbiji, a većinu njih ni ne znam. Ovde me niko ne zna, ali se gotovo svi na ulici jave. E bar da je samo to. Apsolutno svako pitaće me ko sam i odakle. Pitaće kuda sada idem, da li sam jela, okupala se... Pitaju me šta ljudi u Evropi jedu kada su tako visoki. Kako imam tako belu kožu... I baš svaki od njih poželeće srdačnu dobrodošlicu.

U Surabaji ljudi žive u vozilima, na motorima. Sa stolice na fotelju i obrnuto. Moguće je da je za to kriva kultura ili užaren asfalt svih 365 dana godišnje. Ipak meni, sa one strane planete, organizam diktira fizičku aktivnost, pa je pešačenje gradom moj način zdravog života.

Uobičajena slika na ulicama Indonezije (foto Rojters)

A prelepo je biti pešak na ovom ostrvu. Tople noći izmešane su sa onim lepljivim slatkim mirisima cimeta i prženog šećera. Dečiji smeh i igra u svakoj ulici. Vesela i prilično glasna melodija gamelana (tradicionalni muzički instrument). Vozači bečaka koji dremaju u korpama za prevoz. Na stazi postavljeni ćilimi. Na njima će se sedeti i jesti bakso (kuglice od mesa), pečena riža ili tempe (ćufte od soje), sa puno ljutih papričica. Zaljućeno do tačke oblivanja znoja i natapanja majice.

Šetnja ovde predstavlja odlazak u neki od ogromnih klimatizovanih tržnih centara. Ili planski odlazak izvan grada da bi se hodalo. Pojava je okarakterisana kao „nužno zlo“, i Javanci će pre za 30 evra pazariti i svakodnevno popravljati poluraspadnuti motor u „voznom“ stanju.

Samo da se ne hoda. Slično je i sa biciklistima. Dani kada će se dvotočkaši voziti gradom, najavljuju se danima unapred. Tada su ostali vozači blago tolerantni, pa im ne trube ili možda voze sporije. Ipak, mene moje noge vuku napolje. Stavim ranac na leđa i odoh.

Ovo prenaseljeno čudo pod palmama moj je dom sada. I bar još u naredne dve godine. Upijam ga i mirišem. Dok ne stignem do tačke kada peške treba preći put. Bez pešačkog prelaza i semafora?!

Teško je to Surabaji. Zato skupim hrabrost. Dignem ruku. Osmotrim desno pa levo, pa se i sama u tom razuzdanom stilu indonežanskih vozača probijam kroz kolone na kolovozu. Nasmejano.