6. март 1994. На студентском тргу у Београду, аутобус, спреман за полазак према Мађарској. Из Будимпеште имам директан лет за Рим. Родитељима сам рекла да идем да видим Сикстинску капелу, враћам се за 5 дана…Изненадни пут, изненадна одлука после дугог чекања да одем за Енглеску где сам желела да радим као baby sitter. Била сам се обратила државној агенцији у Булевару револуције...

После године дана прикупљања докумената, лекарских прегледа и психолошке анализе, напокон су ми нашли породицу...имају двоје деце, живе негде на мору и следеће недеље треба да путујем...Напокон, обрадовах се…Напокон ми је успело…Идем одавде...

Убрзо је мојој срећи био крај…Зове ме Јелена из агенције и обавести ме да од пута нема ништа. Последња група девојака која је отпутовала прошле недеље, затражила је политички азил (од13, њих 6), тако да је агенција из Енглеске затворила контакт са Србијом. Па де баш мени да се деси? Био је понедељак…Моја мајка срећна, каже:”шта ћеш тамо, ко зна да ли се ту ради о чувању деце или те после негде баце да не можеш ни кући да се вратиш?“ Мама је увек била тешки песимиста и увек је гледала сву негативну страну прича. Није ми било лако…

Можда је моја судбина управо да останем ту где сам…Да будем део овог народа осуђеног ни због чега, а са друге стране” кривца“ за све оно што се у Југославији десило. Стан нам је био пун избеглица из Босне, рођака, не-рођака, спавало се на поду, по двоје у кревету…требало је то све нахранити...За доручак смо узимали шест хлебова, цео паризер и „тиролску“. Нигде помоћи ни од никога, сва та јада побегла испод ножа са оним што је имала на себи, без пара или гардеробе…И наш мали стан је постао седиште за помоћ….као да смо ми једини у Београду…Остали су се правдали да немају могућности, да једва преживљавају…А ми? Мама је говорила: треба помоћи људима, снаћићемо се некако…

А онда је устајала у два ујутро да стане у ред за млеко, куповала везу зелени на кванташу и одлазила на палилулску пијацу да је прода за више, да би имали за ручак…Нико нас није питао ни како нам је, ни да ли можемо? Избеглице су плакале над својом судбином, депресивни, без воље да нешто покрену, измене...седели су по цео дан, као да су гости, чак ни судове нису прали (бар нека мала помоћ). Смучило ми се…..Када бих изашла из стана, сретала бих исто тако депресивне људе на улици…све је постало тако нервозно, тако…..

Среда: читам оглас у „Политици“, 5 дана у Риму, повољна цена…Знам да сам успела да уштедим 800 марака, после разговора са оцем који ми је рекао: “Сине (увек ме тако зове), престани да гледаш друге, мисли на себе, немој бацати паре на ситнице“…те ситнице су биле мали поклони, за брата, за снају…неизмерно ми се допадало да их изненадим, и да им поклоним тај осмех на лицу, када угледају поклон…

Људи су престали да се смеју јер није било ничега што би ти тај осмех изазвало….Све туга, забринутост….И тако са тих 800 марака у агенцију…Последње место (имала сам срећу). Плативши пут и хотел, остало ми је 160 марака (да ми се нађе, кад стигнем тамо).

Имам место до прозора у аутобусу, смештам се, поред мене је један младић (сва срећа неће ми бити досадно). Представља се:“Ја сам Драган, и ти идеш за Рим?“ Одговарам без воље, јер аутобус пали мотор, улазе последњи путници, опраштају се…Гледам брата, видим да гута кнедлу…очи му се пуне тугом…гледа, а иста та кнедла заглављена у мом грлу, пецка, боли….И он и ја знамо да се нећу вратити…

Стигосмо у Рим, мали хотел близу железничке станице… За добродошлицу су ме обавестили да морам да платим хотел, јер уплата није стигла. Прво сам одбијала јер сам све платила, међутим није било другог излаза него да га поново платим, а онда ће ми новац бити враћен, чим стигне уплата из агенције. Игром случаја била је то баш свота од 160 марака...Тако да сам остала „без динара“. Драган се понудио да ми помогне, одвео ме да поједемо сендвич, где су нас поштено “одрали”, јер нисмо били обавештени да ако седнеш за сто плаћаш више….како сам комуницирала на енглеском (италијански нисам уопште говорила, осим речи “ciao”) Драган ме замолио да му помогнем око куовине ципела на велико, јер се он бави тим послом, а како не говори енглески, нашао се у великој муци…Прихватила сам, јер шта бих друго радила…Не моги нигде да идем, јер сам без новца….Тако је прошао први дан…

Сутрадан, на моју срећу је стигао новац, па су ми вратили оно што су ми предходног дана узели…Одмах сам погледала агенције за baby sitting у телефонском именику, покуповала карте за аутобус, па у обилазак свих могућих агенција у Риму…Тако су прошла два дана….Посматрала сам људе по улицама, насмејане, ведре и било ми је довољно да оптимизам проструји кроз моје тело….У Риму нисам познавала никога, нити сам имала неки број телефона, нити ишта што би ми помогло….Једном приликом мајка ме упитала зашто желим да одем? Хоћу мама да видим колико сам снажна да преживим, како бих се снашла у животу без ичије помоћи….Последњи дан у Риму….Сутрадан ујутро мој аутобус креће на аеродром….А ја и даље очајнички тражим могућност да останем….

Од прелепог Рима нисам ништа видела…Ни Сикстинску капелу, ни Пиету од Микеланђела….Ни прелепе цркве испуњене скулптурама које сам одувек волела…..Од силног стреса, добила сам температуру…Лежим у хотелској соби, сан ми долази на очи….Полако се опуштам, предајем се сну и говорим сама себи: сада ћу да заспим, пробудиће ме телефон... Зваће ме из једне агенције од силних које сам посетила и рећи ће ми да су ми нашли посао… Тонем лагано, иако ме грозница тресе…Буди ме телефон, звони дуго, мислим да сањам…Агенција ме обавештава да су ми нашли посао!

Један адвокат тражи baby sitter-ку која говори само енглески, за два дечака од 10 и 11 година…Морам хитно до његове канцеларије, затвара за пола сата…Узимам такси са последњих 20 марака које сам променила…заустављамо се прво код апотеке, грозница ме и даље тресе и имам високу температуру….гутам два аспирина одмах (никад ми један није помогао). Стижем до адвокатске канцеларије. Причамо на енглеском. Јако сам јој симпатична и одлука је донета: сутра у време ручка треба да дођем до њеног стана, добила сам посао…..Враћам се у хотел срећна…Не знам само зашто сам се ујутро пробудила у 5, када је аутобус са осталим путницима полако одлазио испред хотела…Можда да погледом испратим повратак који нисам желела…

А како се прича наставља? То ћу оставити за неку нову причу, ако вам се ова допала. Било је ту много лепих и лоших искуства, али она лепа увек некако ставе у сенку она лоша, која брзо заборавим. Прошло је много година од тих пет дана, знам само да тај магични број 6 увек заврши на страницама мог пасоша.