Већ неколико година живим у једном предграђу Вашингтона и повремено пратим ову рубрику. Један од текстова, „Утицај моћног комшије“ подстакао ме је да напишем овај текст.

Прилично добро познајем предграђа Вашингтона али и тржиште некретнина,
и из разговора са родитељима који су још увек у Србији схватила сам колико конфузно то све може да изгледа. У Америци постоји неколико типова некретнина.

Најпожељнији тип је „single family home“ или оно што би за Србију било „обична кућа“. Појединац је власник своје куће, и плаћа на коме је та кућа сазидана.

Најмањи плацеви су обично око 0.17 ари (око 860 метара квадратних) и они су карактеристични за урбаније средине.

Стандардни плац је величине око 0.23- 0.33 ара ( око 930 до 1340 метара квадратних) и то је оно што већина телевизијских гледалаца види као слику Америке. Лепа кућа, са уређеним травњаком, и два аутомобила паркирана на прилазу гаражи. Величина плаца и величина куће варирају од насеља у коме се налазе и од локације тог насеља.

Уколико је локација ближа „commuter roads“ односно сплету великих аутопутева коју у облику прстена окружују Вашингтон, то је пожељније.

Идеално је да се кућа налази у насељу које има лак приступ овим аутопутевима, али ипак да сте довољно удаљени да нема буке и гужве.

Сада замислите све ово о чему сам причала и додајте ХОА (асоцијацију станара). Home owners association је оно о чему је ваш сарадник писао у горе поменутом тексту. Новија насеља, поготово она плански грађена имају своју Асоцијацију станара. Ова организација има одређене обавезе према власницима кућа али има и одређена правила. Обавеза организације су најчешће одржавање путева и тротоара у насељу, обезбеђење (камере) или патроле. Понекад ова насеља имају своје спортске терене, базен, паркове, тако да одржавање тих објеката спада у једну од обавеза Асоцијације станара. Правила које власници кућа морају да поштују најчешће се тичу одржавања кућа, боја и материјала које могу да користе на фасадама својих кућа, висине ограде коју могу да поставе, да ли могу да направе базен у дворишту и слично. Обавеза власника куће је да месечно, годишње или четири пута годишње уплаћује одређену суму у фонд Асоцијације.

Уколико желите да купите кућу, када погледате званичну презентацију куће у централизованој бази података на интернету, (јединствена за целу државу, агенти за некретнине имају приступ) основна правила Асоцијације и сума која се уплаћује ће бити јасно унапред утврђена, и фиксирана за ту календарску годину.

Осим овога ниједна Асоцијација станара нема никаквог утицаја на ваш приватни живот. Међутим морам да истакнем да велика већина кућа у САД не припада Асоцијацијама станара.

Када купујете кућу ви имате могућност да одлучите шта желите и који стил живота више одговара вама и вашој породици, и све је врло јано унапред написано на поменутим презентацијама.

Иначе купувина куће, или било каквих некретнина у САД је врло једноставан процес. Правила су врло јасна, а оно што се од вас очекује да сте легални житељ САД и да имате посао, али о томе можда неки други пут.

Следећу генералну категорију некретнина ја бих сврстала „town houses“ или како сам ја објаснила мојим родитељима „градске куће“. Као што се види из назива, веома су типичне за урбане средине, међутим могу се и наћи и у предграђима, посебно у областима око метро станица. Ово су куће које иду у висину од два до три спрата и које са своје леве и десне стране имају „слепљену“ по још једну такву кућу.

Градске куће у 100% случајева припадају Асоцијацијама станара.

Власнику овог типа куће припадају кров, предња и задња фасада, предњи и задњи зидови куће, као и плац на коме је кућа сазидана.

Власништво над бочним зидовима куће је подељено са суседним јединицама, уколико ваша кућа није последња у низу тада сте јединствени власник једног од бочних зидова. Плац је најчешће око 0.5 то 0.9 ари (од око 200 до 350 метара квадратних), и најчешће имате мало двориште позади довољно за сто, столице и роштиљ.

Према подацима Асоцијације агената за некретнине овде у САД око 70 одсто промета некретнинама чини купо-продаја „обичних кућа“, око 20% чини купо-продаја „градских кућа“ а свега око 10 % станова.

Станови (или „condos“) је следећа категорија о којој бих желела да пишем. Станови су типични за урбана насеља, и густо насељење области око метроа. Типични власници су млади професионалци, или млади брачни парови којима је ово углавном први тип некретнине који поседују.

Власник стана је заправо власник унутрашњих зидова стана, и свега што се налази унутар тих зидова. Такође власник поседује и проценат у власништву зграде и земљишта на коме је изграђена, а који се одређује у односу на величину стана.

Уколико комплекс у коме се зграда налази има базен, спортске терене, теретану или неке од сличних објеката власник стана поседује и процентуално власништво над тим објектима које се опет одређује у односу на величину стана.

Хонорари који се плаћају Асоцијацији станара варирају, и они могу да покривају одношење смећа, воду, одржавање путева у насељу,  кабловску телевизију, понекада и струју, али обавезно коришћење заједничких посторија (базен, теретана, и сл).

Са свиме овиме потенцијални власник је упознат већ у тренутку када покаже интересовање за одређени стан.

Ово су само три основне категорије некретнина у САД. Постоје и многе друге опције као што је на пример „coop“, „zero lot line houses“, али пошто је тема била предграђе Вашингтона желела сам да поменем само оне најтипичније.