Био је почетак априла 1998. године и мој први радни дан у хотелу Хајат, са 22 спрата, у Атланти, главном граду савезне државе Џорџија, на југу Америке, где брескве, сваког пролећа, тако лепо цветају и миришу. Пре тога разговарао сам са троје менаџера, а затим су ме сликали и са нешто биографских података поставили то на огласну таблу да би ме на тај начин представили радницима Хајата, а било их је из више од тридесет земаља, и са свих континената.

Запослење у овом хотелу где нема спрата броја 13, нити собе са бројем 13, добило је неколико година пре мог доласка више људи из Босне и Херцеговине, углавном из Приједора, Козарца и Бањалуке.

Сви су они били избеглице, као и ја, па ме то у неку руку обрадовало, а на ум је пала мисао Иве Андрића да заједничка несрећа зближава људе. А рат је био наша заједничка несрећа у Босни и Херцеговини и Југославији. Посао који сам добио и наши људи у Хајату – све је то утицало да се осећам мирније и спокојније пред још један почетак у мом животу, и још једном од нуле.

Био сам тада једини Србин у прелепом хотелу Хајат, у срцу Атланте, на тргу који се зове Бресквино дрво, и у граду где 76 улица носи име по брескви. Једва сам чекао да се сусретнем са земљацима, мислећи при томе да смо у туђини и да ћемо један другом помагати као у она стара, добра времена као што су се помагале комшије у мом Добоју и у мојој Босни.

На улазу у хотел чуо сам наш језик и по свом обичају поздравио двојицу својих
земљака:

- Добро јутро, ја сам Са...
- Марш, крме ћетнићко!

Скаменио сам се и нисам могао да верујем својим ушима. Срећом, нисам реаговао него сам продужио према гардероби да нађем свој ормарић и обучем радно одело. Наишао сам затим на још неколико наших људи, и опет рекао добро јутро, али нико није одговорио. Приметио сам погледе из којих су исијавали презир и небаш добре жеље.

Са страхом и зебњом ишао сам према свом ормарићу, проклињући дан када сам крочио у Хајат и промишљао шта ме још све чека, какве неугодности и зашто се људи тако понашају када су знали да сам и ја избеглица и да сам побегао од рата још у првој половини 1992. (Неколико дана после чуо сам да су ови људи, који су грубо реаговали на мој поздрав, или ме попреко гледали, били из околине Приједора, нико им није настрадао у рату и ништа им није било оштећено у кућама или становима).

А онда – изненађење! Један пријатан глас и добродошлица на нашем језику:

- Добро јутро, Саво, добро дошао у Хајат. Ја сам Енвер Салихбашић, помоћи ћу ти да се снађеш и уклопиш у фамилију хотела Хајат.

Од узбуђења нисам могао ни да отпоздравим. Као и топло Сунце на југу Америке, ове речи су ме огрејале и ја сам, поново, осетио фини мирис бресквиног цвета, воћке која је симбол Џорџије и чији бехар, у пролеће, украшава и Атланту и целу државу. Онај мир и спокој који сам имао због добијеног посла опет се вратио у моју душу.

У неколико наредних дана, Енвер Салихбашић ми је великодушно помогао, објашњавао је шта и како треба да радим и како да се понашам: треба да будем опуштен, смирен и увек насмејан, јер радим са гостима. Особље иоле бољег хотела мора поштовати све госте, испуњавати њихове жеље, најкраће речено: пазити их као мало воде на длану.

Једном приликом гост хотела био је и Џими Картер, 39. председник Сједињених Америчких Држава, који је пришао мени и још једном колеги, руковао се, а затим ме питао шта радим, одакле сам дошао и како ми је у Америци. Картер живи у Атланти и понекад наврати у Хајат.

Убрзо сам се уклопио у нову средину и већ ујесен 1998. године проглашен сам за радника месеца у Хајату. Да све то постигнем, несебично су ми помогли и прихватили као свог друга и Ахмет Карарић из Козарца и Мирсад Наметак, из Мостара и његова жена Рамиза. Стално су се дружили са мном и увек ме звали да скупа идемо на паузу и заједно ручамо.

Касније сам сазнао да су српски војници убили Енверовог сина, а Ахметов син је био заробљен на почетку рата и од тада му се губи сваки траг. Хрватски војници убили су Мирсадову кћерку, која није имала ни двадесет година.

Дакле, три човека и једна жена, упркос свему што им се догодило у рату, имали су снаге да буду људи и помогну ми да се снађем и лакше почнем нови живот у туђини. Све ово подсетило ме на оне лепе дане у Босни и Југославији када је помоћ комшијама, другима и другачијима, била нормална појава и то је била права лепота живљења.

А још је Фјодор Михајловић Достојевски рекао да ће лепота спасити свет. И управо добри људи, као што су Енвер, Ахмет, Мирсад и Рамиза, показују како се може бити човек и спасавати лепота живљења.