Супруга ме критикује да се не придржавам хронологије догађаја док пишем. У праву је, систематичност ми никад није била јака страна, па према томе ништа не обећавам. Ја сам вам више 'с брда с дола' тип.

Искрен да будем, откад сам се оженио мене је, некако, 'кренуло'. А била ми је фрка, невиђенааааа! Био сам шворц, нисам имао пара ни свадбени ручак за десеторо људи (укљуцујући нас младенце) да платим.

Ту се таст умешао и спасао ствар. Пар месеци касније, 'вратио' сам му тиме што сам му рекао да планирамо да идемо у иностранство. Ни он ни ташта нису били одушевљени, а вероватно не бих био ни ја кад би ми неко водио ћерку
у неизвесност.

Тринаестак година касније ево нас у Катару, богатији смо за четворо деце и незаобилазно искуство стечено током живота и рада међу људима који, као и ми, трагају за бољим животом.

Има нас седморо у кући, 'велика глота' рекло би се код нас. Четворо деце, супруга, кућна помоћница и моја маленкост. Дан почиње рано, ја се спремам за посао, а жена и кућна помоћница велику децу морају да 'истерају' из кревета и спреме за школу. Као за инат, и мала деца, као неки 'вампири', се пробуде па не знаш кога ћеш пре да 'двориш'. Срећом, имамо више од једног купатила, па се не пожуркујемо лупајући на врата.

Жена сваког јутра мора да прође кроз саобраћајну 'сеансу' возећи децу у школу. Улице Дохе су широке, на њима много аутомобила и брзо се вози. Стотину нација на друму и сви су донели неке своје возачке навике. Око поднева, 'сеанса' се понавља кад се деца покупе из школе. Жена (као и кућна помоћница) због силних обавеза проведе на ногама од јутра до мрака и због тога се, вероватно, никад не угоји. Искрено речено, изгледа боље него икад. Пошто од мене нема неке велике помоћи, морали смо да запослимо кућну помоћницу. Зове се Наима, Етиопљанка је, има 24 године и има добру душу. Наима је рођена као хришћанка, али се заљубила у Јеменина који живи у Етиопији и променила веру.

Отац више неће да чује за њу иако се развела од мужа. Наима има ћерку Габриелу коју чувају њени родитељи и за чије школовање она шаље паре. И чува туђу децу...

Нас Срба овде има 150-200, већина ради за 'Енергопројекат', а остали за разне стране и државне фирме. Пријатеље имамо и наше и стране, али се са Катарцима (или Катаранима?), на жалост, не дружимо, то је, некако, компликовано. Ево примера: најбољи друг, већ годинама, нашег најстаријег сина је Мухамед, Катарац чији су родитељи школовани у Енглеској, отац доктор специјалиста, а мајка научник, ради на истраживању рака дојке. Сем кратких разговора вођених кад довезу и оставе Мухамеда код нас или обрнуто, нису испољили жељу да нас ближе упознају. Ми јесмо једном, онако стидљиво, али није уродило плодом. Додуше, Муна (Мухамедова мајка) је водила моју жену на веридбу једне своје рођаке, једини присутан мушкарац је био младожења! Веридба за мушки свет се организује у другом термину! Муна је, такође, једном позвала моју супругу током Рамазана на вечеру (ифтар, кад се прекине пост) и наравно, биле су присутне само жене. Ипак, напустићемо ову земљу једног дана, а нећемо знати много о нашим домаћинима. О њима и њиховом стилу живота чујемо само гласине, а гласине доприносе стварању стереотипа, па их нећу износити. Јер ако ми Срби нисмо жртве стереотипа, онда не знам ко јесте. Кад боље размислим, имамо их и ми, нисмо ни ми цвећке...

У нашем тиму имамо младог инжињера, 24 године, свежег са студија у Аустралији, зове се Али, Катарац (или Катаранин?). Али, увек ведар и дружељубив, испољио је посебно интересовање за мене сазнавши да сам из Србије пошто му је рођени стриц амбасадор Катара у Босни. Тражи да му објасним догађаје у Босни несрећних деведесетих. Како ћу, мислим се, кад ни ја не разумем? Искусно ескивирам тему и преко фудбала завршимо на теми о женидби. Жали се на размаженост данашњих девојака и на паре које ће морати да плати оцу младе. 'Почни да штедиш одмах!' је једино што сам му могао рећи.
Цифру боље да не помињем.

Врућине су овде велике и праћене високим процентом влаге, већ је у мају температура близу четрдесет, деца више не излазе напоље и само буље у Playstation и Nintendo. Зато се породице пошаљу на одмор чим се школска година заврши у јуну, а врате се крајем августа. Питам се, како су издржавали Арапи без клима уређаја до пре тридесетак година?

Да напишем неку реч и о себи. Радим као Marine/Civil Superintendent за компанију која се бави експлоатацијом, прерадом и извозом/продајом гаса. Инвеститори смо великих индустријских пројеката чији је циљ повећање производње гаса и сами тим прихода који 'храни' економију Катара. Члан сам пројект менаџмент тима који надгледа извођача радова коме је додељена изградња пристана/веза (LNG Berth) за највећу и најновију класу (Q-Max) танкера за превоз гаса. Вредност пројекта је 660 милиона америчких долара. На претходном пројекту сам био члан тима који је надгледао извођача радова на проширењу и надградњи постојеће луке, вредност пројекта је била 2 милијарде долара. У досадашњој каријери сам радио за неколико интернационалних компанија, завршио сам средњу Бродарску школу у Београду, факултет немам, али имам (чини ми се) завидно искуство у хидрограђевини.

У судбину не верујем, немати контролу над својим животом је идеја мени страна и често употребљаван изговор. У реинкарнацију верујем још мање, један живот имамо и треба га живети пуним плућима, ма шта то за вас, као јединку, значило. Знам да из ових редова не 'зрачи' никаква оригиналност, али ја неки посебан, 'филозофски' став немам.

Мајка воли да каже да смо успели у животу, али ја увек одговорим да нисмо и да још увек трагамо. Где је крај трагању не знам, а не бих ни волео да знам... бар не још...

Жена ми из кухиње поручује да се манем писанија и ставим ћерку на ношу, каже има важнијих ствари у животу од тога... Што јес', јес'...

Свако добро добри људи где год да сте!