Izgleda kao da se ovih dana širom Grčke životi njenih stanovnika odvijaju u dve paralelne dimenzije: Jedna je mračna i preteća, sazdana od raznih degradacija i negativnih ocena i procena koje daju moćni globalni analitičari i gde se priča o „spread-ovima“, kreditnom rejtingu, kamatama i obveznicama, dok je druga u prazničnoj groznici, sva se sjaji od crvenih, zelenih i žutih lampiona, čuju se zvončići i vesele melodije i svi u njoj mahnito jure gore-dole sa ogromnim kesama.

Životi većine „običnih ljudi“ se odvijaju u drugoj, onoj prijatnijoj dimenziji, sve do kratkog spoja dva sveta koji se dešava svako veče u 21 sat kada počinje dnevnik. Nakratko, sjaj lampiona zamračuju loše vesti a prazničnu groznicu briga za nepredvidljivu budućnost koja po proceni Standard&Poors-a nije nimalo sjajna, ali oblak teskobnih misli biva brzo razbijen, i veseli duh praznika ponovo preovlađuje.

Bilo kako bilo, praznici su pred pragom, država pred bankrotom, bankari pred nervnim slomom, a nova vlada na početku krvavog lova na poreze.

Ne tako davno, svakodnevica u Grčkoj je izgledala mnogo lakša, a budućnost ispunjena pozitivnim očekivanjima. Onda je došla „kriza“, ali više kao apstraktni pojam o nečemu što se dešava negde drugde, nekom drugom. I dok su se na vestima smenjivali skandali o vladinim funkcionerima koji neuspešno izvršavaju pokušaj samoubistva jer ih ucenjuju bivše sekretarice-ljubavnice ili o crkvenim ocima koji su harali tržištem nekretnina i zgrtali bogatstva sumnjivog porekla, dug je nečujno rastao. I rastao.

Narod je za to vreme naivno verovao da je potrošačka utopija stvarna i da će zauvek da traje. Radio je i trošio, trošio radio, trošio i trošio… Jedna kartica, druga kartica, jedan kredit, drugi kredit... Novac koji nije još ni zarađen, već je uveliko potrošen. Naravno, ovo ne važi samo za Grčku. Važi za ceo zapadni svet, a virus se proširuje i na istok.

Istina, ovog Božića se neće toliko trošiti, pristigle statistike su za trgovce poražavajuće jer javljaju pad potrošnje od 30 do 50% u odnosu na prošlu godinu, a koja je inače u ovom periodu na vrhuncu. Trinaesta plata je pristigla, ali se ove godine neće potrošiti na kupovinu novih stvari, već na otplaćivanje onih već kupljenih.

Osim preterane potrošnje, koja više nego same građane karakteriše državni aparat, utaja poreza i korupcija na svim nivoima su dobro poznati problemi koji su ukorenjeni toliko duboko da će bilo kojoj odlučnoj vladi pod utiskom izbornih obećanja, biti veoma, veoma teško ne da iskoreni – već da ih bar donekle ograniči i dovede na manje poražavajuće statističke podatke.

U kriznim vremenima kao što su ova, svi troškovi se pažljivo prosejavaju, a zaključci bazirani na dobijenim rezultatima su više nego zabrinjavajući. Rasipanje kao da ne postoji sutra vlada u državnom sektoru. U Grčkoj zaposleni godišnje dobijaju 14 plata – od kojih su 12 redovne a druge dve dodatci za Božić, Uskrs i za odmor. S obzirom da se ovih dana primanja svih zaposlenih u državnom sektoru stavljaju pod mikroskop, šira javnost je saznala da poslanici osim privilegija u vidu privatnih šofera i limuzina koji ih voze kud god požele, besplatnih avionskih karti za sve destinacije i noćenja u luksuznim hotelima, vrtoglavih telefonskih računa i još mnogo drugih kojima se širokogrudo koriste, ne dobijaju 14, već 16 plata godišnje. I tako već par decenija.

Ove nedelje se u jednim Atinskim dnevnim novinama pojavio sarkastičan naslov: „Zaposleni i penzioneri najbogatiji Grci!“. Do tog zaključka se došlo na osnovu godišnjih poreskih izjava svih građana, jer jedino te dve grupe nemaju način da sakriju svoja primanja, dok trgovci, industrijalci i slobodni profesionalci kao što su na primer doktori, advokati, notari i dr., sami odlučuju koliki će deo svojih primanja obelodaniti.

Kako se ispostavilo, ili im posao ne ide baš najbolje, ili su informacije o najvećem delu svojih primanja odlučili da zadrže samo za sebe, daleko od gladnih poreznika.

Posle praznika i eksprensnih mera nove vlade, čekaće se objavljivanje novih zaključaka analitičara, i da li će ih preduzete mere zadovoljiti i omekšati njihove stavove, ili će nastaviti seriju negativnih procena koja će opet izazvati talas panike van granica Grčke.

Ali opet, i da se ostvari najcrnji scenario i da Grčka zaista ekonomski kolabira, nema sumnje da će se ovde uvek naći za čašu uza i tanjir mezetluka sa društvom u taverni na obali mora. Grci su osvojili poznavanje umeća u „sporom uživanju“ koje u svom ovom modernom konzumerističkom ludilu, čije su žrtve i sami pali, ipak nisu izgubili. Ako zaista dođe do najgoreg, Grci neće izgubiti svoje dostojanstvo, već će u bankrot ući u svojim novim automobilima, kvalitetno nahranjeni i moderno obučeni, razgovarajući na mobilnim telefonima treće generacije ili pijući uzo sa društvom.

Umirena, stavljam „ružičaste naočare“ koje su se kolektivnom svešću zemlje u kojoj živim usadile u moj mentalni sistem, počinjem da pevušim „Trigona-Kalanta“ (Grčka verzija „Zvončića“) i odlučujem da mi zloslutna predviđanja „Standard Poors-a“ nikako neće pokvariti praznike.