Изгледа као да се ових дана широм Грчке животи њених становника одвијају у две паралелне димензије: Једна је мрачна и претећа, саздана од разних деградација и негативних оцена и процена које дају моћни глобални аналитичари и где се прича о „spread-овима“, кредитном рејтингу, каматама и обвезницама, док је друга у празничној грозници, сва се сјаји од црвених, зелених и жутих лампиона, чују се звончићи и веселе мелодије и сви у њој махнито јуре горе-доле са огромним кесама.

Животи већине „обичних људи“ се одвијају у другој, оној пријатнијој димензији, све до кратког споја два света који се дешава свако вече у 21 сат када почиње дневник. Накратко, сјај лампиона замрачују лоше вести а празничну грозницу брига за непредвидљиву будућност која по процени Standard&Poors-а није нимало сјајна, али облак тескобних мисли бива брзо разбијен, и весели дух празника поново преовлађује.

Било како било, празници су пред прагом, држава пред банкротом, банкари пред нервним сломом, а нова влада на почетку крвавог лова на порезе.

Не тако давно, свакодневица у Грчкој је изгледала много лакша, а будућност испуњена позитивним очекивањима. Онда је дошла „криза“, али више као апстрактни појам о нечему што се дешава негде другде, неком другом. И док су се на вестима смењивали скандали о владиним функционерима који неуспешно извршавају покушај самоубиства јер их уцењују бивше секретарице-љубавнице или о црквеним оцима који су харали тржиштем некретнина и згртали богатства сумњивог порекла, дуг је нечујно растао. И растао.

Народ је за то време наивно веровао да је потрошачка утопија стварна и да ће заувек да траје. Радио је и трошио, трошио радио, трошио и трошио… Једна картица, друга картица, један кредит, други кредит... Новац који није још ни зарађен, већ је увелико потрошен. Наравно, ово не важи само за Грчку. Важи за цео западни свет, а вирус се проширује и на исток.

Истина, овог Божића се неће толико трошити, пристигле статистике су за трговце поражавајуће јер јављају пад потрошње од 30 до 50% у односу на прошлу годину, а која је иначе у овом периоду на врхунцу. Тринаеста плата је пристигла, али се ове године неће потрошити на куповину нових ствари, већ на отплаћивање оних већ купљених.

Осим претеране потрошње, која више него саме грађане карактерише државни апарат, утаја пореза и корупција на свим нивоима су добро познати проблеми који су укорењени толико дубоко да ће било којој одлучној влади под утиском изборних обећања, бити веома, веома тешко не да искорени – већ да их бар донекле ограничи и доведе на мање поражавајуће статистичке податке.

У кризним временима као што су ова, сви трошкови се пажљиво просејавају, а закључци базирани на добијеним резултатима су више него забрињавајући. Расипање као да не постоји сутра влада у државном сектору. У Грчкој запослени годишње добијају 14 плата – од којих су 12 редовне а друге две додатци за Божић, Ускрс и за одмор. С обзиром да се ових дана примања свих запослених у државном сектору стављају под микроскоп, шира јавност је сазнала да посланици осим привилегија у виду приватних шофера и лимузина који их возе куд год пожеле, бесплатних авионских карти за све дестинације и ноћења у луксузним хотелима, вртоглавих телефонских рачуна и још много других којима се широкогрудо користе, не добијају 14, већ 16 плата годишње. И тако већ пар деценија.

Ове недеље се у једним Атинским дневним новинама појавио саркастичан наслов: „Запослени и пензионери најбогатији Грци!“. До тог закључка се дошло на основу годишњих пореских изјава свих грађана, јер једино те две групе немају начин да сакрију своја примања, док трговци, индустријалци и слободни професионалци као што су на пример доктори, адвокати, нотари и др., сами одлучују колики ће део својих примања обелоданити.

Како се испоставило, или им посао не иде баш најбоље, или су информације о највећем делу својих примања одлучили да задрже само за себе, далеко од гладних порезника.

После празника и експренсних мера нове владе, чекаће се објављивање нових закључака аналитичара, и да ли ће их предузете мере задовољити и омекшати њихове ставове, или ће наставити серију негативних процена која ће опет изазвати талас панике ван граница Грчке.

Али опет, и да се оствари најцрњи сценарио и да Грчка заиста економски колабира, нема сумње да ће се овде увек наћи за чашу уза и тањир мезетлука са друштвом у таверни на обали мора. Грци су освојили познавање умећа у „спором уживању“ које у свом овом модерном конзумеристичком лудилу, чије су жртве и сами пали, ипак нису изгубили. Ако заиста дође до најгорег, Грци неће изгубити своје достојанство, већ ће у банкрот ући у својим новим аутомобилима, квалитетно нахрањени и модерно обучени, разговарајући на мобилним телефонима треће генерације или пијући узо са друштвом.

Умирена, стављам „ружичасте наочаре“ које су се колективном свешћу земље у којој живим усадиле у мој ментални систем, почињем да певушим „Тригона-Каланта“ (Грчка верзија „Звончића“) и одлучујем да ми злослутна предвиђања „Standard Poors-а“ никако неће покварити празнике.