Сваког лета у САД дође хиљаде студената из различитих крајева света. Намере су разне, жеље сличне, а начин добијања виза - за оне којима су неопходне - исти. Умрежене туристичке агенције нуде будућим академцима програм популарног назива ''размена студената''. Он омогућава лакше добијање печата у пасошу који нас води тамо даље преко ''баре''.

Све започиње разговором у агенцији, где вам престављају услове, захтеве, могућности и цене. – Ко још брине за то, на све пристајемо само да у авион седнемо! Уредно студирање и чисти папири су императив за даљи ток сарадње, а новац следећи. Једино се дуже чека да актери из Србије са сарадницима из Америке пронађу посао, смештај и област у којима ће послати своје ''изасланике'', а потом је све спремно за излет.

Лета 2008. године моја другарица и ја смо се нашле у авиону, пуном студената, који је водио преко Лондона за Њујорк. Из Велике јабуке се распуштена дечица-задивљена и у исти мах запрепашћена ''џунглом'' званом Њујорк - упућују ка жељезничким и аутобуским станицама.

Убрзо, облакодери нестају у даљини док се свако упућује на своју страну. Већина је адресирана на мања места, сеоске средине, националне и забавне паркове. Ретки добију посао у предгарђу метропола.

Након једног проведеног дана у 'Новом Амстердаму'', купиле смо карту за крајњу дестинацију, Чироки, држава Северна Каролина. Тешко је било предвидети шта нас тамо чека, али судећи по карти ишле смо у недођију. Након 18 сати вожње, пет промењених аутобуса и четири пропутоване државе, дошле смо у градић Вејнсвил, где смо се искрцале. Рурална средина и шумовит предио испресецан рекама, пожелио нам је добродошлицу у срце Америке. Окружење није обећавало, али смо се и даље надале да је наш градић у индијанској прерији развијен.

Вејнсвил смо оставиле за нама возећи се у класичном америчком пик-апу, којим су управљала два странца. Током путовања, љубазни домаћини су нам описивали подручје, упознавали нас са традицијом и обичајима тамошњих становника. Питале смо их - Да ли сте чули за Србију? Одговор је био негативан. Међутим кроз даљи ток разговора сазнале смо да су фанови наших тенисера, иако нису знали одакле потичу.

На сат ипо вожње, почео се отварати поглед на насеље, која се налазило у подножју планине ''Грејт Смоки'', познатог националног парка. Природа је очаравала, али нисмо биле одушевљене.

Жељеле смо град, гужву, метро, а доспеле смо у царство америчких домородаца.

Једна од кућица на продају у Вејнсвилу

У част добродошлице - послодавци Ерик и његов стриц Том - одвели су нас у породични ресторан на ''доручак мира''. Угоститељски објекат, на ком је била окачена табла са натписом „палачинке и вафел'' био је кућица састављена од лепо обрађеног дрвета.

Унутрашње просторије наговештавале су јефтину и брзу храну. Ту смо добиле прво послужење, дебеле америчке палчинке са путером и преливом од јабуковог сирупа. Поштујући гест домаћина, пробали смо јело које нам се није допало. - Код нас су много тање и укусније. Припремићемо их специјално за вас! Захвалност је пљуштала са обје стране.

Нешто касније, почеле смо да истражујемо подручје у које нас је сместила агенција. Јурцале смо по целом граду, ако се тако могао назвати. Више је то равничарски предио у подножју ''Великих смоуки' 'планина које су га окруживале са свих страна. Зеленило: било нам га је преко главе, као и река и поточића! Предивна природа, паркови, клупице, све је то било идеално за оне коима је био потребан одмор, али не и за девојке које су биле жељне авантуре. Када само схватиле шта је заправо Чироки, свест нам се помутила, а сузе јурнуле на очи. Сетиле смо се да ту морамо провести наредна три месеца.

Овдашњи индијанци су најбројније племе међу 568 племена америчких домородаца, и једно од пет федерално признатих племена. Снажан утицај америчке и европске културе променио је оригиналне обичаје. Службени језик у резервату је Енглески, али носталгичари приватно користе племенски језик, који се разликује од заједнице до заједнице. Неповерење према белцима и даље постоји, али не у мери као некада. Намргођени и сумњичави тешко склапају пријатељства са новајлијама.

Лењост је једна од уочљивијих карактеристика. Задовољавају се ситницама само да се клоне рада. Најчешће се могу видети на приватним поседима како обучени у одоре, певајући и плешући забављају странце. То је један од лакших видова зараде. Посетиоци - пристигли из урбаних крајева Америке и Европе - одушевљено аплаудирају након сваког извођења.

Чироки нас нису прихватили раширених руку. За њих смо биле странкиње. Осећале смо се као јунакиње неког вестерна. Сароседиоци су били некако чудни, неприступачни, а досељеници из Јужне Америке, који су ту радили илегално, временом су се стопили са тамошњим Индијанцима.

Некадашњи ''каубоји'' сада су нашли заједнички језик са онима које су кроз историју прогањали. Традицију красе приче о не дозвољеним љубавима између белаца и индијанаца. То укрштање одувек је било строго забрањено, па се забрана протегла и до данашњих дана. Домородци су се искључиво венчавали између себе. Најчешће већ са 16. година. Индијанске породице издржавају се од годишњих примања која добијају од промета направљеног у казину. Наиме, Американци су покореном становништву доделили земљиште на коме ће моћи слободно да живе, а сваки вид зараде биће и ослобођен пореза. Тако је постигнут споразум. То је још један уступак, као велико „извини“ за геноцид белаца према индијанцима почињен у прошлости.

Приказ симбола којима се користе северноамерички индијанци (фотодокументација Политике)

Локални казино изграђен је 1995.године, а број посетилаца досеже милион на годишњем нивоу. Разонода у фабрици новца доступна је само странцима. Забава за младе, клубови и понуда алкохолних пића је забрањена. Ако желите да упражњавате пороке, за то морате бити старији од 21. године, а испуњење разних хирова биће вам дозвољено само у ''кући рулета''.

Како смо имале свега 20 година то искуство нисмо окусиле. Коцкарски адреналин оставиле смо за нека друга путовања. У САД игре на срећу, доступне су само у Лас Вегасу, Атлантик Ситију - у индијанским резерватима. Од те зараде, млади Чироки се издржавају од своје 18. године када за пунолетство добијају лепу своту новца у износу око 30.000 долара. Сваке следеће године додељује им се 12.000 зелених новчаница које се исплаћују половина у првих шест месеци, а друга половина у другом делу године. Поглавице племена увиделе су да је то једини и најбољи начин да подстичу венчања међу истима. Они, којима је љубав важнија од свега, остају кратких рукава.

Желите ли да обиђете место, да одете до центра града или потражите посао у околним хотелима и ресторанима, пешке је то готово неизводљиво. Удаљеност између насеља мери се километрима, а пешачење поред пута није препоручљиво. Ослоните ли се на градски превоз, цели дан ће вам проћи у вожњи. Тамошњи јавни транзит тешко је дефинисати. Он је негде на прелазу између таксија и аутобуса. Наиме, морате га позвати како би вас имали у виду, а на путу до вас свратиће да покупи оне који су се предходно најавили. Стога, рачунајте на чекање од сат времена.

Мана број два је куповина. Нежнији пол, овде мора заборавити на купохоличарску страст. Мајчице и друге крпице пазарићете негде другде. У локалним радњама се продају вунени прслуци, кожне панталоне и индијански сувенири.

Приликом разговора са радницом на рецепцији хотела сазнале смо да користе две валуте помоћу којих може да се плати превоз. Када нам је љубазна Американка спустила паре на сто биле смо шокиране. То је оставило најупечатљивији утисак на нас.

-Пошто сте ми симпатичне, частићу вас дрвеним доларима којима можете купити аутобуску карту. Дрвени долар једнак је папирном, а вожња кошта један дрвњак, зато узмите!

Помало збуњене, захвалиле смо се и прихватиле поклон. Уместо кованог новчића у нашим рукама се налазила ручно рађена, округла и дрвена пара. На предњој страни је исцртан лик једног од поглавица којег окружује натпис ''Чироки, Сједињене америчке државе''. Помислиле смо - можда овај чин значи да смо ипак добродошле. Како год, тада смо се већ осећале као свој на своме.

Временом смо се навикле на окружење, а и оно на нас. Ускоро затим допутовала је неколицина студената из Пољске, Бугарске и Колумбије, са којима смо нашли заједнички језик изигравајући локалне водиче. Почеле смо да то љето доживљавамо као једно велико искуство. Да нисам ногом крочила на то тло, не бих знала како је живети у друштву које, иако је део једне од најразвијенијих земаља света – сигурно неких 50 година касни за њом.

A.И. са пропутовања