Звао ме Виктор Павлович неколико пута да дођем код њега у Санкт Петербург, да се присетимо студентских дана из Сарајева, да још једном видим Петров град, да се мало дружимо, да сетујемо за дивним временима која су неповратно прошла, макар за нас двојицу. Он онда млади професор, ја студент. Виктор приспео из свог Лењинграда, а ја из Лисичијег потока.

Обојица стигли у чувени град на Миљацки у коме је владала толеранција, дух новог времена и лепоте. Одушевила нас средином у кoју смо се стицајем многих околности нашли.

Десетак дана одмора да потрошим за Санкт Петербург и разговоре са пријатељем. Права ствар. Моји се одушевише.

***

Из Москве смо путовали возом. У рано јутро стижемо на железничку станицу. У огромном холу мало света. По патосу лежи разбацано овде-онде педесетак непомичних људи.

У првом тренутку призор ме фрапирао, помислио сам да су мртви, али видим нема никакве гужве, нема крви, као да их је неко нечим успавао.

Уђоше двојица грмаља, првог до врата подигоше и однеше. Ја за њима. Напољу их чека аутобус. Једног по једног уносе у аутобус и постављају у седишта. Рекоше ми, да су то Финци долазили на викенд. Тамо код њих је забрањено опијање. Много им се свиђа руска вотка и макар један викенд тоталне откачености и заборава од цивилизације и уређеног живота.

***

Обрадова нам се и Татјана Григоријевна. Једва је познадох. Нисам је видео двадесет година. Моју ћерку грле као своје рођено дете.

Неуморни Виктор нас свуда водио. Негде сам некад био, а негде богами и нисам. Требало би много више времена, да се обиђе, види и да нас одушеви све што је вредно пажње у овом великом граду на северу Европе.

Дуге шетње поред Неве и присећања с неизбежном сетом. Пребирамо по сећању сарајевске дане, безброј питања, шта је са овим, знам ли шта о овоме, ко је умро, ко је погинуо. Присећамо се многих; Назифа, Радомира и Славка из Пљеваља, Бранка Тошовића и Татјане Шереметјеве, Малика Мулића из Загреба. Дивне скупине срећних људи у срећном времену.

Дворци Петрограда, музеји, галерије, споменици, цркве, предивне фасаде старих зграда, километри и километри јединствених гвоздених ограда поред велике реке, трају и одушевљавају пролазнике стотинама година.

Незаобилазни Ермитаж. Не зна се да ли је лепши споља или изнутра. Колико богатства и лепоте на једном месту. Нагомилало се тога доста од давних времена. Непролазни су ти показатељи цивилизације, човековог напредовања и необјашњивих тежњи да досегне вечно и неухватљиво, да се победи пролазност и овековечи лепота. Дела људских руку, ума и фантазије, набављана са свих страна Русије и света, из многобројних царевина и краљевина, из различитих времена и епоха, са разних путовања и ратних похода. Посетиоци излазе очарани оним што су видели и разочарани чињеницом да би им требало неколико година да виде све експонате Ермитажа.

***

Враћајући се са излета из Нарве у Естонији, свратили смо у неко село где живи Викторова мајка, учитељица у пензији. Имала је велики стан. Дочек је био царски. Види се да се надала гостима.
Ту нам је Виктор испричао како је Хрушчов желео да пречицом уведе совјетско друштво у комунизам. Он је наредио да се по селима направе петоспратнице, да све сељаке смести у станове и на тај начин убије неколико мува одједном; да приближи град и село, да урбанизује село, да штале одмакне далеко од солитера и не знам шта ли још. Али се појавио практичан проблем, сељак не може да музе краву на километар далеко од солитера, зато су почели да везују краве за гелендере и степеништа око солитера и тако зграде и паркови око њих више нису личили нинашта.

Татјана Григорјевна је са Надеждом и Јеленом пошла на изложбу Шилова, а Виктор Павлович и ја до једног професора, да мало попричамо о књижевности и историји. Не може без политике ни овде.

Стигосмо и до Стаљина. Кажем да ме изненадило да га у Русији још увек толико уважавају. Цела Русија је пре неку годину бирала најзначајније личности своје историје. Стаљин је заузео високо друго или треће место. Они сматрају, да Стаљин и није био тако лош, да су многе и раније, у Лењиново време, побили. Нарочито им је жао буржоаске интелигенције. Посаветоваше ме да не извлачим брзо закључке. Рекоше ми да се заинтересујем за Солжењицина, а да не дирам Стаљина и стаљинизам.

За све њих то је тема о којој не желе да разговарају, као да се боје да ће пустити светог духа из боце, духа Стаљина који ће их све казнити и свима рећи: Не дирајте ме, ја нисам крив. Они причају да Стаљин није знао, шта се око њега догађа. Као он нема никакве везе са огромним бирократским апаратом, са свим тим тајним и јавним милицијама и службама, као да је он добри Бог који није зна шта се чини у његово име.

Убеђују ме да је Стаљин радио онако како је умео и знао и да ничег лошег у томе нема и не може бити, он је на свој начин штитио социјализам и совјетску земљу, притом није је лоше бранио, чувао и изграђивао. А сада се појављују тамо неки писци и публицисти да грде и опањкавају земљу совјета и тог генија.

На путу из Петрограда за Кијев (који је одавде удаљен 1170 км), на шездесетак километара налази се село Вира, које је имало срећу да у њему закратко борави велики Александар Сергејевич Пушкин. У његово време, то место је било поштанска станица за дилижансе, у којој су уморни путници, кочијаши и коњи налазили мало мира, хране и топлине. И туда наиђе неки млади племић-официр и примети лепу Дуњу, кћер станичног надзорника. Он се кобајаги разболи, остане неколико дана да га Дуња лечи, па са њом побегне у свој дворац у Петроград. Станични надзорник пође да тражи кћер, и нађе дворац тог племића, али га слуге не пустише да уђе унутра. Врати се човек у своју Виру и ту убрзо умре од туге за ћерком. Прошло је много година и сељани су у чуђењу гледали како се нека млада дама са троје лепо обучене деце запутила пут сеоског гробља. Пут нису морали да јој показују, знала га је.

Тако је Пушкин описао тај догађај у причи ''Станични надзорник''.

А данас постоји обновљена и адаптирана у музеј, та станична постаја у Вири. Стварност уметности је на јединствен начин повезана са стварношћу живота. Био је то први музеј у Русији који је подигнут књижевном јунаку. Са асфалтног пута, прошавши капију ви улазите у амбијент с почетка 19 века. Десно од улаза у пространо двориште (слично старом дворишту неког узорног српског домаћина) налази се соба станичног надзорника. У њој све као некад; сто, столице, књига за евидентирање гостију, кревет на коме се надзорник одмарао, у продужетку Дуњина соба, даље се наставља коњушница и просторија за коњску и другу опрему, затим је ту ковачница и поткивачница, торањ за ватрогасну бригаду, па антикварница-старинарница, музеј. Ту се чувају предмети оног доба, Пушкиновог доба, поклони разних добротвора.

Ту је још и изложбена соба застаре поштанске везе, телефоне, писма и остале потрепштине за некадашњу поштанску службу.

Планирано је да проради коњушница, школа јахања, да се набави неколико коња, да се активира ковачница, поткивачница, да се удахне живот и све буде као некад, да се сачува један кутак са духом старине, да се не заборави како је некад било.

Ту нађосмо праву крчму, добра јела, укусна пића, све послужено у старим лонцима и посудама, све у старом амбијенту и свега доста, и превише.

Није лоше осетити мало амбијент и живот са почетка 19 века, тек толико да се не уобразимо, да нам до свести дође да смо сви пролазни, да смо тренутни путници на тој вечитој станици, да је и у ондашњем животу било много лепоте..

Данас све то делује као најстварнија стварност, тај спој уметности, живота и маште рестауратора, створност која улази у албуме наших сећања са тих далеких путовања као нешто што је тачно тако било, без дилеме и сумње. То је та нова стварност. И што би Габријел Гарсија Маркес рекао стварност је оно што је у нашем доживљају и сећању, оно како је ми видимо, а не оно што она стварно јесте.

Све то на крају оставља помало сете кад изнова прочитате Пушкинову причу и седите у постаји код станичног надзорника у Вири.

Овуда је пролазио Пушкин поштанским колима или санкама, када је путовао на југ, на своје имање. На самом улазу у поштанску станицу, налази се часовња (црквица). Кажу да се ковчег са мртвим Пушкином ту зауставио када је отправљан на вечни починак у Михаилов-скоје. Црквица је данас дотерана и прилагођена староруској дрвеној градњи оног времена.

***

Дође време да се растајемо. Наши домаћини се спремају за лет према Сибиру, на обалу реке Оке, у град Барнаул, на одмор код пријатеља. Поздрависмо се осамнаестог јула. Било им је жао што се растајемо. И нама. Било је и суза.

Следећег лета би требало да се нађемо у Сарајеву. Волео бих, али чисто сумњам. Кажу да то више не личи на онај град који ми знамо из студентских дана.