Након осам година складног брака, моја фирма и ја смо се развеле. Неспоразумно. Она је из ведра неба прогласила наш „венчани уговор” неважећим, а ја сам морала да се иселим.

И да се пријавим на биро за незапослене. Ето, ту почињу моји проблеми. Да су ми рекли да морам да препливам Тибар уздуж и попреко, па још и некако… али да се пријавим на биро?

Да, као прошли пут, морам да устанем у цик зоре, спремим кесу са сендвичима и кренем на пут на други део града? Додуше, тад нисам имала мог верног четвороточкаша…

Зато је овог пута све прошло много једноставније.

Устајем око 10х - јесам ли незапослена или не? - и крећем. Одустајем од сендвича, али узимам ГПС уређај. Одлазак колима на други крај Рима је као улазак у „Scary Maze Game". Некако стижем, али немам где да паркирам. Класика. Остављам кола негде на тротоару и крећем ка улазу.

Прилази ми човек средњих година, наоко из Источне Европе, и као у делиријуму, показује ми празну конзерву од рибе:

- Дај ми неки евро. Немам шта да једем!

Ја му, већ прилично изнервирана целом ситуацијом, одбрусим:

- Иди ради!

- Ја, да имам посао, не бих био овде! А завршио сам факултет!

- Ни ја, да имам посао, не бих била овде! А завршила сам факултет! И дипломирала прва у генерацији!

С гнушањем улазим у биро. Чекам. Скоро је време ручку, па сви журе да нас, незапослене, што пре скину с врата (не свог, него од бироа - толика је гужва). Стижем на ред негде око пет поподне, неколико минута пред затварање. Корпулентна госпођа у црном комплету са зифт-црном косом, црном сенком око црних очију, црног лака на ноктима и расположења у истом тону, ме позива да сендем на столицу испред ње.

- Име? Презиме? Датум и место рођења…? – почиње да укуцава моје податке у базу. – Коју стручну спрему имате?

- Ехм, ја сам инжењер шумарства за пејзажну архитектуру, – кажем добро наглашавајући сваку реч, не бих ли је из црног прешалтовала у неки пријатнији „модалитет“. – Дипломирала прва у генерацији на Шумарском факултету у Београду.

- Мислим на студије које су вам признате у Италији? – остаје она при црном.

- Ниједне.

- Онда ништа. Да ли сте били на неком усавршавању?

- Била сам годину дана прималац стипендије Републике Србије за талентоване студенте.

- Госпођо, мислила сам у Италији?

- Не.

- Онда ништа. Јесте ли завршили, бар, неки курс у Италији?

- Веб-дизајна, флеш-девелопера, припреме за штампу, цртања и сликања. Ах да, и курс CSS-а при „International Webmasters Association“. Све у Риму.

- Имате ли за то дипломе или атестате?

- Атестате. Да погађам: онда ништа?

- Ништа.

- Али, радила сам четири године као пејзажни архитекта у Србији и Италији и још девет као веб-дизајнер у Италији. Носилац сам девет награда за веб-дизајн у Италији и свету!

- Госпођо, не инсистирајте. Могу да вас заведем само као радника-чистача.

Излазим пренеражена на улицу и стављам кључ у браву од кола.

- И ово је биро за запошљавање?! – кључ улази до пола и ни макац даље.

- Она ће мени неквалификовани радник. Чистач??? – окрећем кључ лево-десно, ништа.

- Малограђанка! – одлазим са друге стране кола, гурам кључ у врата сувозача, опет ништа.

- Овако да ме третирају са скоро цетр’ес’ година! – одлазим до гепека, гурам кључ, окрећем, ништа.

- Шта ме сад и ти зезаш?! – обраћам се мом „матизу”. А онда ме одједном облива хладан зној: незапослени просјак од јутрос ми је саботирао ауто! И после „воли их, наши смо”?

- Хеј, је л’ ти то покушаваш да ми украдеш кола? – чујем иза себе старији мушки глас. – То су моја кола!

Тек тада схватам да „матиз” који покушавам да откључам није уопште мој; да нема шминке расуте по поду, цегера на задњем седишту, нити марамица за брисање шофер-шајбне. Је л' ово „Steal My Ride Game”?

Бежим колико ме ноге носе, али сувише споро де не бих чула маторог како виче за мном:

- Проклети екстракомунитари*! (теоретски, израз који се користи за имигранте из земаља које не припадају ЕУ; практично, синоним за странце – олош, лопове и преваранте – прим. аут)

Налазим своја кола и једну празну конзерву од пасуља. Одлазим кући. Сутра ме чека напоран радни дан испред бироа!