Сви на Запад, у бољу и срећнију будућност, а ја на Исток, у Азију.

Таква ми судбина и такве су околности. Човек у једној минути може да промени свој живот. До те минуте све иде својим предвидивим током и чини вам се да ће тако бити док је света и века, а од тада, од те судбоносне минуте, све пође другим и неочекиваним путем, потпуно другачијим од оног живота и оног пута, за који си мислио да ти је предодређен и познат до краја.

То су те судбоносне животне раскрснице, за које многи мисле да су унапред записане на нашем длану, само што нисмо знали да их на време прочитамо. Чекало се да до те тачке дођеш, па да ти се каже шта ће те снаћи. Кврцне неки прекидач, догоди се нешто што ни у сну сањао ниси и човек крене путем за који до тада није ни знао до постоји.

Не знам од кад сам заволео Русију и откуд и како је дошло до тога. Још од оног времена када сам као дечак слушао расправе после далеког и необичног гласа Грге Златопера, и када су вођене жестоке расправе у мојем Лисичијем потоку о томе ко је јачи, бољи, успешнији - ја сам се сврстао на источну страну. Повукло ме нешто из тамних, недоређених и необјашњивих дубина прасловенских.

Давно, давно, купим на киoску у Сјеници часопис ''Замља совјета''. На насловној страни у савршеном колору неки дечак на обали реке у зеленој трави лешкари, изнад њега бескрајни плави круг - што би рекао Црњански, грицка сламчицу и као и ја, машта о срећном животу који га чека. Можда сам још тада заволео ту велику земљу о којој нисма знао готово ништа, као ни о животу, уосталом.

Тих гимназијских дана ни слутио нисам да постоје и ружне ствари, да живот има и ону тамну страну. Научили су ме да су Југославија и Совјетски Савез, земље социјализма, да смо у рату победили фашисте и домаће издајнике, да ће наше две моћне државе, постојати док је вечито, да нам нема равна ни у чему, а нама, деци социјализма, нама је само срећна будућност загарантована.

На таласу тих одушевљења и илузија, већ другу годину сам се дописивао са Нином из Тобољска. Тада је то било у тренду. Срећно сам живео много година са разним својим илузијама. Младости како си лепа и тужна.

И ево сада, четрдесет година касније, летим на исток у сусрет сунцу, преко Урала, да радим као преводилац и да потражим Нину Андрејевну негде тамо у граду Тобољску у Сибиру.

Поред мене седе два младића и листају на лаптопу фотографије са последњег путовања.

Помислио сам Рим, Париз, Шпанија. Не, биле су то фотографије Кинеског зида, Пекинга, Казахстана, Индонезије и са Тајланда. Нисам ни слутио да има тако дивних, уређених и пријатних места, рецимо у том огромном Казахстану. Тек тада сам схватио да сам у Азији и да су ови момци географски усмерени на друге просторе од оних које европоцентрични грађани имају у својим главама.

Већ смо изнад Сибира. Доле јануарска ноћ и безброј светиљки некаквог града. Кажу да слећемо у Тјумењ. Снег и хладноћа, к`о да смо у Сибиру.

Мислио сам да је то запуштена руска провинција, а оно модеран град. Ниш или Нови Сад - нису му ни прићи. Све бљешти, све затегнуто, обрисано. Мноштво модерних грађевина разбија уобичајену монотонију совјетских градова из времена Никите Хрушчова.

Тјумењ је центар Тјумењске области. Жури према милиону становника. Сама Тјумењска област је по пространству колико Француска, Немачка, Енглеска, Италија и Аустрија заједно, са мало становника, а много нафте и другог богатства. Западна Сибирска низија се пружила од Казхстана до Северног пола, ћути и чека. За Југославију су сви чули и знају да одреде где се она налазила. Мало је оних који на карти могу да нађу Србију, још мање је оних који нешто знају о њој. Чули су да Срби из бивше Југославије имају проблеме са неким Албанцима. Имају и Руси своје Косово. Уз Косово се чује понешто и о Србији. Да није тог проблема, мало би остало онога што би могло да заинтересује сибирског житеља за неку државицу Србију тамо негде на Балкану.
Разговарам са студентом информатике. Мало зна о Србији, али косовски проблем савршено разуме и расуђује о њему врло објективно, за разлику од оних расуђивања до којих је допро црни талас убитачне пропаганде наших западних пријатеља и савезника.

Бугарска је овде много познатија. У свакој продавници ћете наћи бугарска вина и разне тегле са поврћем. Неколико хиљада Бугара је овде град градило петнаестак година, а онда је то на граници миленијума из неког разлога пресахло. Можда зато што су се појавили бољи мајстори - Срби и Турци. Каже ми један Бугарин да је после те њихове кампање у Тјумењу остало трајно да живи око петсто Бугара. Поженили се, покуповали станове, деца им већ студирају на универзитету у Тјумењу.
Кад је дошло време за сеобу Бугара из овог дивног града, за повратак назад, у домовину под Дунавом и Балкан планином, целе композиције возова су возиле фрижидере, веш машине и другу белу технику одавде. Ко би рек`о.

Покушавам да се и ја бавим истином, да заштитим запостављене Србе, па им кажем да су Бугари у два светска рата ратовали против њих, да су се данас одмах прикључили НАТО-у да би у перспективи могли да дођу да се овде боре за људска права Руса и на светом задатку распарчавања Русије.

Ништа не помаже. Кажу нису Бугари такви. Бугари су братски словенски народ, а Југославија је увек била нешто друго и вукла увек у страну од монолита социјалистичке заједнице. Не вреди, остадоше Бугари при свом рејтингу упркос мојим залагањима.

Турска је овде веома популарна. У Турску често путују и летују, доста знају о њој упркос историји и нашим схватањима и заслугама у заједничкој вековној борби.

На билбордима у центру град који је пун модерне архитектуре, посебности и лепота, данима и месецима се већ врти реклама: Турска је досадила, кренимо на одмор у Хрватску. Обезбеђен је директан лет. Скоро пет хиљада километара. Толико је све лепо и уверљиво да ми дође да седнем у авион и одлетим у братску Хрватску као камелеон у облику Руса, па да мало извољевам испод огртача богатог Руса.

На телевизји заједничка прелепа реклама за летовање у Грчкој, Италији, Француској, Шпанији и ... Хрватској. ''Горење'' и само '' Горење'', најбољи кућни апарати, врте се непрекидно уличне и тв рекламе. И овде су нас претекли вредни и прагматични Словенци.

Србије нигде нема, ни у продавницама, ни на билбордима, ни у тв рекламама. Једино их можете наћи испод многобројних кранова Тјумења. Овде су мноштво Бугара замениле стотине Срба..

Десетине наших грађевинских фирми је пустило своје корене и стекло добар углед, као и много разних фирмица за интеријере и екстеријере. Сви лепо зарађују. Пола Републике Српске се преселило у Русију. Не могу да граде Босну, па дошли да граде Русију. Србија је државица тамо негде на Балкану, близу Бугарске и Мађарске, а где тачно не знају да одреде.

Ништа од онога ''Србија до Токија'' - браћо Срби.

После свега, дође ми да пустим и један Мунков поздрав који сам узалуд послао у етар онда кад су нас бомбардовали. Шта ћу, тако се осећам у глобалним размерама.

Из труба
двеста драгачевских трубача
нек се чује песма стара
са Овчара и Каблара,
да звуци проломе небо,
да Бог чује,
у муци нашој,
крик наш,
браћо Срби! (април 1999)