Понедељак ујутру, касним на посао, а још увек чекам у дугом реду који вијуга испред шалтера државне институције. Замишљено гледам у таблу окачену на видном месту у просторији, на којој пише „Забрањено пушење“, док ми се облак дуванског дима који долази из правца шалтера опасно приближава.

С обзиром на то да сам већ одавно од нетолерантног пушача постала још нетолерантнији непушач, почињем да се врпољим, а ускоро и да се и значајно накашљавам, док покушавам да строгим погледом пробијем облак дима и прострелим њиме тровача иза шалтера. Али свемоћна и важна представница државног апарата (читај: шалтерска службеница) је свесна своје надмоћности, и несвесна мог незадовољства.

Док дуги ред миц по миц напредује, и с обзиром да сам се већ довољно дуго играла обликујући у машти разне фигуре од облака дима, преусмеравам пажњу на задимљени шалтер, и покушавајући да докучим шта се тамо дешава, остајем фасцинирана призором - жонглерским способностима шалтерске службенице.

У левој руци јој је чаша ледене кафе (фрапе) са незаобилазном сламчицом, док кажипрст и средњи прст исте руке увежбано држе танку, дугачку цигарету. То кафеинско-никотинско жонглирање јој омогућава да - уопште не померајући руку, само маневришући зглобом по пар сантиметара нагоре или надоле - час устима принесе цигарету, а час сламчицу фрапеа.

Десним раменом придржава телефонску слушалицу на увету (доводећи тиме врат у неприродно искривљен положај) у коју сасипа бујицу речи повремено прекидану једино гласним кикотањем и понеким неочекиваним праском смеха којег се ни Гаргамел не би постидео. Једини део ње који изгледа као да је присутан у тој просторији је десна рука, која се аутоматски пружа преко шалтера, узима хрпе папира које јој анонимци из реда дају, мало пискара по њима, удари пар печата - и затим их уредно враћа назад. Фасцинантно, заиста.

Када сам коначно стигла на ред, мудро ћутим док се вредна десна рука не појави иза шалтера са мојим потписаним и овереним документима. У тренутку када их узимам, склањам их иза домета руке-чудовишта, стављам их у ташну, и мислећи на Сократа питам: “Извините, зар овде није забрањено пушење?”. Ништа. Нема чак ни руке. Накашљавам се и поново постављам питање мало гласније, овај пут мислећи на Александра Македонског.

Сада се смиловала и добацује ми поглед, не мењајући положај искривљеног врата ни леве руке пуне порока, и чујем је како мученичким гласом промрмља у слушалицу „Ох, сачекај мало“. Овај пут имам њену пажњу. „Да?!“ „Ам, зар овде није забрањено пушење?“ размишљајући где су врата.

Сцена иза шалтера се на пар секунди заледила, све док не скрећући поглед са мене као да хоће да ме заледи у месту није збрзала у телефон „Назваћу те мало касније“ . Треснула је слушалицу, одложила фрапе на сто а затим и цигарету на лименку фанте коју сам тек сад приметила (очигледно ту пепељара није постојала јер је било забрањено пушење), ставила руке на предњу ивицу стола као да се спрема да устане, и сасула паљбу:

„Ко си ТИ да мени говориш шта ћу ЈА да радим! Ја сам овде сваки дан, радим по осам сати (прим. аутора: лаж) иза овог шалтера без иједне паузе (прим. аутора: лаж) , боле ме леђа од неудобне столице а очи ми испале од буљења у екран! Имам плату 800 евра, а радим за троструко више. Нико ме не пита како ми је него вас само занима да вам оверим документа, а јел питате дал ја могу, не питате него се још и дерете на мене кад вам фале папири као да сам ја крива што су такви прописи – као да лично ја правим законе. Сто пута сам вам прогледала кроз прсте, давала потписе, примала преко реда, чинила услуге, и ТО ми је хвала. Ништа вам није довољно, хоћете и душу да ми узмете!“

Пред крај говора је почела да неконтролисано колута очима, а лице јој је добило израз налик изражајној глумици из латино тв серија коју је зла свекрва управо оптужила да је баш она гурнула наследника сина јединца у наручје другог мушкарца. Фркћући и дахћући почела је полако да устаје из столице, откривши нам фигуру која би Тицијану причинила велико задовољство. Када се коначно усправила, као права драма, queen се левом руком ухватила за чело, а десном је извежбаним покретом треснула вратанца шалтера, на коме је одједном осванула табела са натписом „пауза“.

Није ме више удостојила ниједног погледа, и држећи леву руку још увек на челу демонстративно нам је окренула леђа, и одгегала се у неком тајанственом правцу, тамо куда већ одлазе увређене шалтерске службенице.

Збуњено стојим још пар секунди, а онда постајем свесна ледене тишине у реду иза себе. Упс... Полако одступам из реда, и покуњено одлазим не окрећући се, док осећам како ме тридесетак душа које су остале у реду стрељају погледима. Докопавши се излаза дубоко издишем са олакшањем, и по ко зна који пут обећавам себи да више нећу гурати нос тамо где му није место.

П.С.
Овај текст је написан пре 1-ог јула 2009., када је у Грчкој ступио на снагу закон о забрани пушења у јавним просторијама. На изненађење већине неверних Тома новонастала ситуација изгледа да ипак функционише, и иако ће прави тест тек доћи са првим хладним данима – коначно имам неупоредиво задовољство да приликом посета Србији кад неко запали у мојој близини снобовски прокоментаришем „Ох, овде се још увек пуши у затвореним просторијама...“.