Каже једна пословица ако радиш то што волиш, нећеш радити ни један дан у животу. Изгледа да је тако, јер другачије не бих могла да објасним одакле ми извире осећај задовољства иако сам констатно затрпана послом.

Пре доласка у ову фирму, радила сам можда сат или два дневно јер правог посла није било. Услови, пословни простор, окружење, све је било врхунско како само Беј улица у Торонту може да приушти.

У радно време бавила сам се хобијима, ишла на јогу у паузи за ручак, у шопинг после ручка, у град после шопинга - док се једног дана нисам пробудила и схватила да ми је толико досадно да ми више ни интернет није занимљив.

И онда сам окренула лист, или можда страницу, или боље речено – отпочела сам цео један нови роман. Додуше и овај роман садржи неке елементе старог, услови су и даље одлични, само што нема јоге, шопинга, интернета и хобија као пре.

Од познаника у Канади сам чула да је и њихова ситуација на послу слична, нико не ради пуно радно време, и то што се има лепо се распоређује да би изгледало да човек ради цео дан. Заправо, овој врсти забушавања те науче чим ступиш у Канаду. Било који посао да радиш, ако немаш довољно онда га измисли јер у противном – шта ћеш нам?

Европа се дичи ‘умећем живота’, радна недеља је кратка, одмор је дугачак, дружење је фантастично, радни век кратак, али изгледа да је исход свега тога пољуљана економија и све чешће питање опстанка Европе као заједнице.

Да иронија буде већа, овде код нас у Африци се изгледа највише ради, и зато је ваљда Африка окарактерисана као највећи инвестициони потенцијал. И док пишем ово, делићем ока хватам десетине нових имејлова који стижу. Садржај захтева није филозофске природе као што би се очекивало на засићеним и софистицираним западним тржиштима, већ су то позиви у помоћ за организацијом и логиком.

Ово је место на коме нон-стоп жонглираш између тоталне базе и врха надградње јер се јаз међу њима мери светлосним годинама. И зато, иако посао ни теоретски не може да буде завршен, све што успеш да одрадиш даје ти осећај успеха, испуњености и задовољства. Као када створиш нешто ни из чега.

Ако сам икада мислила да је зрав разум (common sense) свугде исти, овде сам се уверила да није. Мој омиљени пример је један кућепазитељ који је хтео да ме изненади тиме што ће склопити соковник који сам оставила да се оцеди. И наравно, склопио га је, али већ сутрадан соковник више није радио. Када га је мајстор погледао, рекао је да је сломљен пластични зупчаник јер је несрећник просто угурао делове један у други када му није пошло за руком да их састави без силе.

Ако се питате какве ово има везе с послом, онда морам да појасним да су управо ово разлози зашто велики послови стану, стоје и губе, јер редовно неки мали зупчаник негде буде поломљен силом. Свако од нас дошљака би добро размислио пре него што употреби силу да угура делове, посебно ломљиве, али овде то није случај.

Други пример који често користим је возач коме је понуђено да узме чоколадицу на пумпи. Он је својим невероватним умећем нашао највећу и најскупљу на последњој полици у неком углу. То је као да те шеф одведе у кафић и каже „наруичи нешто на мој рачун“ а ти узмеш флашу вискија. Може да се деси, али је вероватноћа мала.

С друге стране, самилост према локалној популацији постоји не само на папиру већ и у новцу. Амбасаде и корпорације су принуђене да дају велика средства да би се ови људи што пре оспособили за модеран живот. Сваки кућерак од прућа има мобилни телефон, и сви знају шта је интернет јер технологија не може да чека да се свест изгради.

Ипак, кад се новац поклони посао који је пре тога добро функционисао одједном замире јер се лако добијени новац уместо у посао улаже у добар ауто. Недавно ми неко рече како ове ‘западне крвопије’ шаљу афричким земљама труло месо и шта све не, “да се још обогате на сиротињи”.

А десетак година раније, један адвокат у Канади ми рече како они немају ништа против ратова у другим земљама јер је то добро за њихову економију (и хвала му на искрености).

После живота на три континента почињем да мислим да је сасвим у реду користити туђу неосвешћеност, јер се вредности граде и схватају само радом а не поклонима и самилошћу.

Канада је импресивно изграђена земља, потпуно другачија од онога што су први досељеници затекли пре 300 година када је њихов први брод ударио у лед и недођију. А овде, у Африци, цвета цвеће и сунце сија сваки дан.... зашто је онда овако сиромашно?