Прошло је 8 година од како ме је пут (или како воле да кажу, судбина) довео овде у Швајцарску. О разлозима зашто сам отишао не могу да пишем, уосталом није толико ни важно.
Тема је „Мој живот у иностранству“ па ћу и да пишем о томе. Игром случаја сам одмах по доласку упознао своју супругу која је Швајцарка и морам рећи да почетак није био лак. Језичка баријера, друга култура, а о менталитету да вам и не причам! У почетку је било јако тешко, енглески ми је био спас, радио сам најгоре послове за никакве паре, али то ме није поколебало јер сам овде дошао својом вољом, нико ме није натерао.

Са девојком, сада супругом, сам пролазио кроз један процес аклиматизације који је трајао око годину и пол дана.У томе периоду смо измењали неколико послова и мјеста становања док нисмо открили шта хоћемо од живота. После отприлике 2 године, када сам добро научио језик, одлучио сам да тражим мало боље плаћени посао јер сам у међувремену научио енглески, француски и немачки. Морам да кажем да Швајцарци нису баш познати по срдачности према странцима и то сам осетио доста пута на сопственој кожи.

Што се тиче језика, прво сам морао да учим чисто њемачки, који је овде где живим јако „непопуларан“, па сам онда морао да уцим швајцарски дијалект који се толико разликује да чак и Немци морају да га преводе. Народ у немачком делу Швајцарске је хладан као и њихови алпски глечери, човек може остати 30година са комшијом на „Ви“ без да му овај понуди кафу.

Имао сам срећу да упознам и ону другу страну Швајцарске, а то је „Романдие“ - француско говорно подручје која је сушта супротност од немачког. Људи су опуштенији и отворенији, рекао бих попут нас. Тесин, талијански кантон је далеко најотворенији за наше људе, али је стандард нижи тако да је већина наших људи око Цириха, Цуга и Берна. Ја иначе станујем 15 минута од Берна и планирам у будућности да пређем у француски кантон.

Када сам дошао овде, прва помисао ми је била „Боже како људи овде добро живе у односу на нас“. Мислио сам да је то земља у којој ћу провести остатак живота. Сада, 8 година касније, још увијек мислим да је ово једна од земаља у Европи у којој се најбоље живи али знам да нећу овде провести читав свој живот.

Никада ме није вукла назад нека носталгија јер сам имао јаке разлоге због којих сам отишао. Не разумијем људе који се одлуче на такав корак и онда читаво вријеме пореде иностранство са домовином, траже негативне ствари како би оправдали повратак и сл. Наравно да ни овде није све мед и млеко али мени спласну сва она маштања о домовини већ на граници кад почну да ме малтретирају и траже 10 евра. Почевши од корупције у полицији, правосуђу, па до варања на бензиским пумпама и трговинама када виде да сам „Југовић“ из дијаспоре.Разумем немаштину, али путовао сам по свету у ових неколико година и видио сам пуно сиромашније народе и нико ме није малтретирао и варао зато што далазим из „земље где се има“. Тако да сада долазим „кући“ отприлике једном годишње на 10 дана и то ми је доста. За мене повратак у такву средину дефинитивно не долази у обзир.

У међувремену сам се јако добро интегрисао овде јер сам научио да поштујем њихову културу и начин живота - што не значи да сам у неком смислу ограничен да живим како ја хоћу. Балканац увијек остаје Балканац, без обзира где се налази - ако знате на шта мислим! Времена за дружење овде је јако мало, али то је опет ствар избора: ко мање ради има више времена али и мање пара. Трошкови живота се не могу поредити са Србијом, као ни зарада. Ко је спреман да ради може себи приуштити јако угодан живот.

Многи ће овде рећи како су трошкови живота превисоки, али онда кад изађете на улицу и кад видите да 50% аутомобила има преко 200КС питате се да нису мало претерали са критикама? Такође, осјећај сигурности који овде имам се не може купити, можемо да планирамо живот 5 година унапред без страха од тога шта ће сутра бити. Земља је јако добро организована и функционисе као „швајцарски сат“! Наравно ако сте несналажљиви у животу онда вам је овде СВЕ јако компликовано и безвезе.

Све у свему, нисам се никада покајао што сам дошао. Да нисам, не бих сада имао дивну супругу и ћеркицу коју волим више од свега. Доста сам разговарао са супругом о останку овде и некој евентуалној имиграцији у трећу земљу. Размишљамо о Канади и Новом Зеланду што би се јако добро уклопило у наш концепт живота, мислим да нам не би уопште тешко пало да одемо одавде јер смо људи који се могу снаћи било где. Ипак маштања су једно а разум нешто друго, а тренутно нам разум говори да останемо овде још неко време - чисто из финансијских разлога.

Сигуран сам да је свет пун наших људи авантуриста који се никада нису покајали што су отишли, уосталом у свету долази до огромних миграција, масе људи се селе са континента на континет у оквиру новог покрета који се зове глобализација. Свет је постао тако мален и зашто не искористити прилику и видети како се живи негде даље? Живот је кратак да би се провео на једном месту, барем ја тако размишљам.

Не каже се без разлога „Дом је тамо где ти је срце“ а срце је тамо где се добро осећаш, без обзира на земљу или континент. Надам се да нисам некога увредио својим видјењем ствари јер знам да има јако пуно људи који се не би сложили са мном, али то се опет зове слобода мишљења!
Поздрав свим читаоцима!