Недавно сам пронашла сјајан привремени посао у једној међународној организацији у Паризу и сва срећна позвала госпођицу из агенције за запошљавање која ме је тамо послала. Упитала сам је да ли више воли цвеће или чоколаде и тиме се баш залетела, молећи Бога да се одлучи за чоколаде јер цвеће има посебну симболику и лако могу да се преварим. Једна пријатељица из Кореје ми је објаснила да је у...

Још увек памтим дан када сам стигао у Брно. Станица је изгледала офуцано, типични пример већине српских аутобуских станица. Тачно у 6 ујутро изашао сам из аутобуса, напустио мало друштво нас 10-ак Срба који смо кренули пут Чешке. Осетио сам се као одсечен од света док је то мало мојих земљака што сам имао одлазило пут Прага. На први поглед град је изгледао запуштено, али као и остали, има своје...

Седим на поду, у руци ми нека књига, оболела од старачке жутице. На телевизији управо креће шпица неког филма. Кћерка је са мајком у другој соби, још увек вежбају за сутрашњи тест из немачког. Клиња спава, уморио се у вртићу, а ја се шверцујем, уместо да повадим судове из машине и почнем да пеглам, као што смо се раније договорили. Данашњи радни дан је прошао у трену, као и пар хиљада оних пре...

Плаво-бели папирни стоњаци на разбацаним столовима у широкој башти се благо таласају под налетима топлог јужног ветра. За њима седе задовољни гости сладећи се зналачки  припремљеним јелима,  док им се пред очима шири раскошно плаветнило егејске пучине. Бранцин на роштиљу, шкољке у сосу од белог вина, гриловани октапус, поховани бакалар у сосу, маринирани инћуни, пржени шкампи и...

Казуки Танака, деветнаестогодишњак из Кобеа, је једне фебруарске недеље кренуо на пут ка Београду. Сео је у вечерњи аутобус, а у пртљажник је оставио велики кофер и мали руксак. Следеће јутро, кад је стигао у Токио, сав бунован, узео је само кофер и наставио пут према Цукуби, граду удаљеном 60 км од Токија. После десетак минута, кад се мало разбудио, присетио се свог руксака. Вратио се назад на...

Ово је један од мојих лењих и безвољних дана испуњених кишом и сивилом који се увлаци у сваку моју мисао.  Један од оних када кроз сваку кап кише могу да видим прошлост и будућност. Када ми се драги ликови и стихови прошлости провлаче кроз прсте, косу, и испуне сваки кутак мог сећања и моје душе. И сваки лик, и сваки стих, ту на мојим длановима ваја и причу и песму... пева и прича... И...

Дуго се већ спремам да поделим своје искуство са вама, али како да започнем своју причу, како да одаберем прави увод, како да кажем све оно што мислим а да то не делује некако отрцано, како да правилно закључим своју причу која још и нема закључак, која уствари можда тек почиње... Дошла сам у Чешку „давне“ 2003. године. Нити ме је рат натерао, нити сам јурила неку недостижну...

Кад дођеш у Америку, неке ствари крену саме од себе, а неке, богами мораш и погурати. Први посао који нам је обећаво спонзор, бијаше тако тежак, да након само једне недеље проклињеш не само себе, већ оца, мајку, а не остаде покојни дјед и баба. Немам им шта замјерити. Говорили су мени моји, "Туђа земља туга преголема". Доведе нас извјесни Дејан и рече "ето, само радите и нема...

Џек Николсон има брата-близанца. Док он седи у првом реду кошаркашке хале у Лос Анђелосу, брат-близанац, такође са наочарима за сунце, скупља колица по паркингу самопослуге у Бернардсвилу, у Њу Џерсију. Или их је барем скупљао, до прошлог лета. Ево како сам га упознао. Банка у којој радим сваке године организује, као део кампање да омекша бес народа, један дан добротворног рада, под именом...

Живот је хтео да се у последњих неколико месеци поред родног Београда нађем у Македонији, Хрватској и Словенији. Да ли на одмору или на путу ка западу Европе где живим, била су то нека нова искуства на просторима на којима сам већ и раније боравио, али у временима када су ти простори били "наши". Деведесете су ме затекле на прелазу из основне у средњу школу, када клинци са...