Na zapadnom delu Pirinejskog poluostrva nalazi se jedna od najstarijih zemalja u Evropi – Portugalija. Poznata po tradicionalnoj muzici – melanholičnom fadu, usporenom životnom ritmu i gostoljubivim ljudima.

Portugalija je interesantna za sve koji žele da osete mešavinu grčkog, feničanskog, rimskog i mavarskog uticaja. Ostaci mavarske kulture vidljivi su u arhitekturi, zanatstvu i portugalskoj kuhinji. Dekor mnogih gradića, u kojima kao da je vreme stalo, upotpunjavaju palate ukrašene ornamentima, a Lisabon, iako nešto užurbaniji, ne zaostaje u pogledu tradicionalnog načina gradnje i opremanja kuća koje sažimaju elemente mediteranskog stila uz lični portugalski pečat – keramičkih pločica od fajansa. U enterijeru su zastupljene boje sunca, neba, mora… Ima i modernog dizajna, ali se uvek vidi želja da se sačuva tradicija, bilo da je reč o porcelanskim tanjirima ili o posteljini vedrih tonova – kao iskra vedrog života nasuprot melanholiji koju donosi fado.

Arhitekturu ove lepe zemlje, njenih gradova i ribarskih naseobina najupečatljivije odslikava način gradnje i korišćenje tih tako lepih keramičkih pločica i panoa. Služe za dekoraciju, ali su istovremeno i simboli jedne arhitektonske vizije koja je davno započela svoju misiju i očuvala se do današnjih dana. Razvoj, usavršavanje i primena, baš ovih pločica u portugalskoj arhitekturi može najbolje da se vidi u lisabonskom muzeju Azaleuz. U njemu su izložene fajans pločice iz devetnaestog veka, inače postavljene na mnogobrojne fasada privatnih kuća.

I drugi narodi su znali da načine predmete od fajansa, ali sve do trenutka primene keramičkih pločica u Portugaliji, fajans nije bio toliko poznate. A baš ovde, u Portugaliji, one su prerasle u simbol nacije i nacionalnog identiteta.

Danas gotovo da ne postoji ni jedna jedina građevina koja ne poseduje bar jedan detalj načinjen od ovih interesantnih pločica, bilo u eksterijeru, bilo u enterijeru. Njihova primena je primetna kako u Lisabonu, u kome su ukras fasada, drevnih, ali i savremenih zgrada, tako i u dubokoj provinciji. Svojevrstan su odraz odanosti tradiciji, ali su istovremeno poput suptilne, ali ipak na prvi pogled vidljive niti koja spaja vekove. Spajaju sadašnjost i prošlost ove veoma zanimljive zemlje.

Dekorativnost mnogih lisabonskih kafića, čak i unajstarijim delovima grada, jesu podovi načinjeni od fajans keramičkih pločica u obliku mozaika. Fajans (italijanski) je sinonim za poluporcelan. To je keramički materijal koji sadrži smrvljeni kvarcni pesak, so i pepeo biljaka.

Pored pločica i panoa od fajansa ne može da se prođe tek tako, usput, baš kao što se ni nacionalna muzika Portugalije, čežnjivi fado, ne sluša bez emocija. Jer fado je takva vrsta setne melodije koja ne može, ama baš nikoga, da ostavi ravnodušnim; ta muzika je satkana od jakih emocija koje mogu, i obično izazivaju, suze u očima slušalaca.

Sama reč fado izvorno znači „sudbina,”ili dostojanstveno prihvatanje sudbine kao više sile. Fado je i sinonim za muziku koja dočarava život pored mora, često ispunjen opraštanjem od nekoga ko odlazi na dalek put… tamo daleko gde ga očekuje beskrajna pučina, šum talasa, silina bura a onda, mirno more…

Fado je pesma o pomorcu koji nedostaje porodici. Može da bude i pesma o nekome ko se više nikad neće vratiti kući, jer je našao neki novi i bolji život… Fado može da bude i pesma o ženi koja čeka muža da joj se vrati s broda u luku. To može da bude i pesma ili beseda u notama o devojci koja čeka da joj se vrati ljubav njenog života…

Nastao je pre 200 godina, u radničkim četvrtima Lisabona, ali je vremenom postao i ostao muzika lisabonskih kafanica, kafića i ulica. Izražava duboku nostalgiju, čežnju i melanholiju. Zato fado treba da se oseti, doživi i proživi…

Najpoznatija predstavnica modernog fada, međunarodno poznata i priznata kao simbol kulture Portugala, bila je Amalia Rodrigez. Njen glas i njenu pesmu trebalo je čuti. Na sreću, ljudski život je prolazan a muzika večna, pa će njen fado biti mnogima izvor čežnje da nastave njenim putem. Jer fado, baš kao i nada, večno žive.