На западном делу Пиринејског полуострва налази се једна од најстаријих земаља у Европи – Португалија. Позната по традиционалној музици – меланхоличном фаду, успореном животном ритму и гостољубивим људима.

Португалија је интересантна за све који желе да осете мешавину грчког, феничанског, римског и маварског утицаја. Остаци маварске културе видљиви су у архитектури, занатству и португалској кухињи. Декор многих градића, у којима као да је време стало, употпуњавају палате украшене орнаментима, а Лисабон, иако нешто ужурбанији, не заостаје у погледу традиционалног начина градње и опремања кућа које сажимају елементе медитеранског стила уз лични португалски печат – керамичких плочица од фајанса. У ентеријеру су заступљене боје сунца, неба, мора… Има и модерног дизајна, али се увек види жеља да се сачува традиција, било да је реч о порцеланским тањирима или о постељини ведрих тонова – као искра ведрог живота насупрот меланхолији коју доноси фадо.

Архитектуру ове лепе земље, њених градова и рибарских насеобина најупечатљивије одсликава начин градње и коришћење тих тако лепих керамичких плочица и паноа. Служе за декорацију, али су истовремено и симболи једне архитектонске визије која је давно започела своју мисију и очувала се до данашњих дана. Развој, усавршавање и примена, баш ових плочица у португалској архитектури може најбоље да се види у лисабонском музеју Азалеуз. У њему су изложене фајанс плочице из деветнаестог века, иначе постављене на многобројне фасада приватних кућа.

И други народи су знали да начине предмете од фајанса, али све до тренутка примене керамичких плочица у Португалији, фајанс није био толико познате. А баш овде, у Португалији, оне су прерасле у симбол нације и националног идентитета.

Данас готово да не постоји ни једна једина грађевина која не поседује бар један детаљ начињен од ових интересантних плочица, било у екстеријеру, било у ентеријеру. Њихова примена је приметна како у Лисабону, у коме су украс фасада, древних, али и савремених зграда, тако и у дубокој провинцији. Својеврстан су одраз оданости традицији, али су истовремено попут суптилне, али ипак на први поглед видљиве нити која спаја векове. Спајају садашњост и прошлост ове веома занимљиве земље.

Декоративност многих лисабонских кафића, чак и унајстаријим деловима града, јесу подови начињени од фајанс керамичких плочица у облику мозаика. Фајанс (италијански) је синоним за полупорцелан. То је керамички материјал који садржи смрвљени кварцни песак, со и пепео биљака.

Поред плочица и паноа од фајанса не може да се прође тек тако, успут, баш као што се ни национална музика Португалије, чежњиви фадо, не слуша без емоција. Јер фадо је таква врста сетне мелодије која не може, ама баш никога, да остави равнодушним; та музика је саткана од јаких емоција које могу, и обично изазивају, сузе у очима слушалаца.

Сама реч фадо изворно значи „судбина,”или достојанствено прихватање судбине као више силе. Фадо је и синоним за музику која дочарава живот поред мора, често испуњен опраштањем од некога ко одлази на далек пут… тамо далеко где га очекује бескрајна пучина, шум таласа, силина бура а онда, мирно море…

Фадо је песма о поморцу који недостаје породици. Може да буде и песма о некоме ко се више никад неће вратити кући, јер је нашао неки нови и бољи живот… Фадо може да буде и песма о жени која чека мужа да јој се врати с брода у луку. То може да буде и песма или беседа у нотама о девојци која чека да јој се врати љубав њеног живота…

Настао је пре 200 година, у радничким четвртима Лисабона, али је временом постао и остао музика лисабонских кафаница, кафића и улица. Изражава дубоку носталгију, чежњу и меланхолију. Зато фадо треба да се осети, доживи и проживи…

Најпознатија представница модерног фада, међународно позната и призната као симбол културе Португала, била је Амалиа Родригез. Њен глас и њену песму требало је чути. На срећу, људски живот је пролазан а музика вечна, па ће њен фадо бити многима извор чежње да наставе њеним путем. Јер фадо, баш као и нада, вечно живе.