Говорећи о Турској кући имамо прилично јасну слику шта она подразумева јер су такве куће током дугог времена Отоманске империје биле широко распрострањене на Балкану, а неке од њих су и до данас опстале и често су претворене у музеје у Београду, Сарајеву, Мостару.

– Под тим називом подразумевамо кућу насталу у Анадолији под различитим утицајима локалних традиција из ранијих периода, која се ширењем Отоманског царства проширила на територију Византије, Средњег Балкана и остале делове Отоманске империје, при чему је на тим територијама добијала нове карактеристике услед локалних обичаја, традиција грађења и примене материјала, као и због начина живота и климатских услова, – каже архитекта Јелена Мандић.

Према речима наше саговорнице, у основи такве куће је номадски шатор, јер су Турци, пре него што ће населити Анадолију, живели номадским начином живота. Стационирањем у Анадолији номадски шатор као дом замењен је чврстим и трајним материјалима. Најчешће су коришћени дрво и камен, ређе опека. Ова различита примена материјала била је условљена окружењем. У северним деловима у области Црног мора, где је било шума, коришћено је дрво и често је примењиван бондрук систем са дрвеном рамовима и испуном од камена или опеке, а на југу о области Медитерана, више је коришћен камен као основни материјал.

Стационирањем, њихов дом у коме се одвија породични живот добија облик куће са унутрашњим двориштем. У дворишту се обично налази мањи базен, фонтана и чесма.

 – Исламска култура је, поред осталих утицаја, у великој мери допринела затварању куће ка спољашњости и отварању ка унутрашњим баштама и двориштима. На просторима са хладнијом климом овај централни простор постаје наткривени хол који повезује остале просторије. Такве куће са централним холом су грађене и на Балкану. Уколико су куће имале спрат он је обично био реплика приземља.

Без обзира на величину куће, која је зависила од броја чланова породице и прихода, увек је постојала једна већа и више декорисана соба орјентисана према улици. Еркери на фасади и  високи прозори који излазе из фасадне равни ослоњени на њих имали су естетску вредност, али је њихова главна функција била обезбеђивање светлости и вентилације.

– Ове куће су обезбеђивале приватност, али и здравији живот и удобност каква се тешко налази у савременим домовима. Прожимање унутрашњег и спољашњег простора, нејасне границе куће и природе, повезаност  живота са природом су њихов најважнији квалитет – каже архитекта.

Почетком двадесетог века утицај савремених трендова и модерне архитектуре допире и до Турске. За то су заслужни архитекти школовани у Европи. Један од архитеката, који представља важну фигуру у турској архитектури у време преокрета, је Емин Онат. Типичан пример његовог схватања архитектуре је кућа у Бурси (1945) код које се у основи квадратног облика са квадратним унутрашњим двориштем и малим базеном у центру, препознају елементи традиције. Обликовање модерно али се малобројним декоративним детаљима кућа се лако може сместити у Анатолију.

– У модерним кућама нестају одлике традиције. Савремена кућа лишена је те препознатљивости. Погледом на кућу можете је сместити у било који део света. Ипак могу се уочити неки елементи који су заједнички и које пре свега омогућава топла  клима: отвореност и веза са околином. Такве су на пример летње куће у Манавгату у Анадолији (2005-2006) Пројекат чини низ кућа дијагонално постављених, сведених кубичних форми, са једноставним белим фасадама, једноставно обликованих прозорима без декорације, еркерима и терасама преко којих је остварена веза са природом и околином чиме подсећају на историју овог поднебља – наглашава Јелена Мандић.

С. Марић