Као филмаџија, тражио сам у делима Иве Андрића драгоцене приче, прескупе за домаћи филм. У току ове прославе, поводом годишњице добијања Нобелове награде, по новинама сам нашао много података за будући сценарио.

Будући сценарио родио се када ми је Чума у разговору добацио како се ништа не зна о Иви Андрићу из периода окупације. И ја сада то пишем као синопсис будућег сценарија.

Дакле, за време окупације Београда, Иво Андрић је живео у Призренској улици. Као подстанара га је у свој скромни стан примио стари пријатељ са женом. За човека који је до јуче био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, интересовала се полиција као и, наравно, Гестапо.

Окупација у Београду имала је и своје светле тренутке за Недићеву власт, и за Немце. После масовних стрељања у Крагујевцу, Краљеву, Чачку, Мачви. У Београду је радило шеснаест позоришта, опера, биоскопи су имали онај свој чувени филмски журнал УФА који је доносио вести са ратишта.

У једном од журнала УФА, била је приказана репортажа о доласку принца Павла са кнегињом Олгом код Хитлера. У пратњи принца и кнегиње био је и наш амбасадор у Берлину Иво Андрић. На снимку се види како Хитлер љуби руку кнегињи, рукује се са принцем и нашим амбасадором, који се на снимку види само делимично.

Један од приказаних у журналу живео је у Призренској улици, као подстанар код пријатеља и његове жене. Као што читате, сценарио за филм сам се пише. Неколико писаца из окупираног Београда траже од Андрића да потпише Апел против устаника. Иво Андрић то одбија, као и предлог издавача да му објаве стара и, ако их има, нова дела. Можда о томе има података у, тада чувеној, специјалној полицији. За филм би било добро да ти подаци постоје.

Живот Иве Андрића одвија се скромно, поред пријатеља и његове супруге, уз кафу од јечма. Они се, иако у истом стану, ретко виђају јер Иво пише. То је време дугих дана окупације, када на улицама прети полицијски час и када се по логорима методично врше стрељања. Ноћу је, као авет, пролазио камион са Јеврејима, Циганима, Србима. Камион који је, уз снажан мотор, имао и гас који је убијао затворенике у току вожње.

Ништа још не знам за сценарио. У стану су њих троје, муж, жена и писац који пише. За мене остаје тајна како је писац успевао да поред свих невоља окупације пише дању, ноћу. Да ли је о томе разговарао са својим пријатељем, или бар са његовом женом. Како је успео да пише четири године, и да напише ,,На Дрини ћуприја” и ,,Травничку хронику”.

За будући сценарио: ја мислим да је Иви помогла љубав која се у њему родила према пријатељевој жени. О томе не постоји ниједан податак. Тај податак у сценарију добићемо када умре окупација и муж који је пружио уточиште Иви Андрићу. Да, љубав је по мени написала роман ,,На Дрини ћуприја”. Роман је награђен и венчањем са женом пријатеља. Она је Милица Бабић, а права свадба је била када су заједно у Шведској примили Нобелову награду.

Ето, сценарио би имао срећан, холивудски крај. Ја сам виђао госпођу Милицу Бабић као костимографа у Народном позоришту. Мој пријатељ Бранко Белић каже да је била лепа као Ава Гарднер. Лепи пар често је вечеравао у Клубу књижевника.

Мало се зна како се развијао брачни живот Иве и Милице. Од ње имамо један леп податак. Приликом друге посете Шведској 1963. године, Иво Андрић је донео Милици Бабић букет пољског цвећа а госпођа је упозорила свог мужа да је у Шведској забрањено брање цвећа па је приликом повратка из следеће шетње, поштујући прописе, Иво донео три каменчића.

Ево, ово нудим као сценарио за филм. Морам да нађем још података о четири године окупације, о животу Иве Андрића у стану у Призренској, не знам ни број куће. За филм би било добро да је стан на неком од виших спратова јер бисмо могли да снимимо лепе тотале Београда.

На позив да ми се јаве продуценти или неко са Телевизије поводом овог мог предлога о снимању филма о Иви Андрићу, добио сам писмо мог бившег глумца који је постао успешан продуцент филмова и телевизијских серија. Један наш филм добиo je велике награде на фестивалу у Венецији. Пише – одлична идеја али има много грешака. Да си, Младомире, провирио у интернет добио би следеће: Иво Андрић је живео у Призренској улици број девет, као подстанар код адвоката Миленковића. Нема ту никакве Милице ни љубави тајне. У стану са адвокатом Миленковићем живела је и његова мајка, госпођа Каја. Она је Андрића лепо служила. Оно што ми се допада са лажним подацима о Иви Андрићу: ја сам за то да остану у будућем филму јер у наставку филма сазнаћемо да раније наведени подаци нису тачни, што је врло добро за причу, деловаће изненађујуће, баш ауторски, у твојој измишљеној причи где живе власник стана, његова лепа жена, и да се ту развила тајна љубав која је помогла Андрићу да напише за време окупације ,,Травничку хронику” и ,,На Дрини ћуприја”. И да je Андрић оженио жену власника стана када је он умро. Та лаж је наслутила нешто што ће се слично десити у животу Андрића. Наиме, Иво Андрић је оженио 1958. године удовицу Ненада Јовановића, костимографа Народног позоришта Милицу Бабић. И у овом венчању има лепе тајне за филм. Да ли је могуће да је Иво Андрић чекао да умре муж Милице Бабић и да се ожени у 66. години. Па и то је лепо за филм, чекање љубави. Имаш и леп крај филма – Иво Андрић иде са женом Милицом Бабић на доделу Нобелове награде. Да ли ћеш од неког продуцента добити новац за снимање? Ја у тај пројекат не бих ушао, опасно је то за мене, али пројекат је шанса да добијеш новац од новог министра културе, који би остао познат по томе што је одобрио средства за твој сценарио.

Остало ми је ћутање.