Осамдесете године прошлог века остаће ми запамћене по много чему, али један период ми се стално враћа у јасним сликама. Ликови су толико живи у мом памћењу да понекад имам утисак да је то било јуче.

Магла са јесењом кишом која неумољиво и непрекидно сипи сакривала је од мојих очију низ сивих зграда, спаваона, и других објеката, чију ћу сврху откривати у току следеће године дана, колико би требало да проведем на одслужењу војног рока у Љубљана пољу. Због кашњења од шест дана, већ сутрадан сам био прекорен иако сам имао оправдање…требало је војницима показати да ће овде бити сви једнако третирани. Мало ме је зажуљала та „неправда”, али ми је ускоро пријало да постанем један од многих младића који су почели да броје дуге дане војног рока. Следила је обука; гимнастика, стројеви корак, руковање оружјем, копање ровова, постављање и демонтирање мина и на крају обавезна политичка настава на којој смо могли да се добро одморимо и наспавамо.

Већ сам био стари војник са стажом од три месеца кад се појавила нова класа. Врло брзо су се из гомиле новопридошлих издвојила два момка, по много чему слична. Мислио сам да су браћа, у најмању руку рођаци… Један је долазио из Славонске Пожеге, други из околине Шапца. Први је био малешан, дебељушкаст, с великим спуштеним очним капцима као код кучета а други идентичне висине, такође малко домаћински заобљен с тим што је имао живе очи које су одавале утисак да се стално благо смешка. Оно што их је обојицу истицало била је разоружавајућа питомост. Поштовали су ауторитете и увек би се узбудили кад би их прозвао неки официр.У неким другим околностима они би можда изазивали подсмех, али у овом окружењу где се неке особине више цене него у цивилству брзо су задобили симпатије готово сваког војника. Њих двојица су постали нераздвојни. Било да су ћутали (што је било најчешће) било тихо чаврљали. Врло брзо смо приметили да један другог зову Баја. Свакодневно су седели у кантини после ручка. Уз чашћење чувеном војничком комбинацијом пива и наполитанки, започињали би жустру расправу која би се увек завршавала смехом. Дуго ми није било јасно о чему су то причали са толико страсти. Једном згодном приликом сместих се неприметно у њихову близину… Наше Баје су постали такви побратими да су увелико планирали да се после војске посећују и, наравно, као природну последицу тога и ороде… Проблем је настајао око избора кандидаткиња, које су, очигледно, мењале своје физичке (а и душевне) одлике, у зависности од расположења будућих шурака… Сваки је имао у широј породици женске кандидате за другог и како су у дугим војничким данима имали времена да потанко претресају све квалитете и мане кандидаткиња, то је стварало веће или мање симпатије према одређеним рођакама, па је ту долазило и до неспоразума... Овог пута један од Баја је тражио да му се више прича о рођаци Н., иако се већ обећао рођаци С…а то је Бају баш изнервирало… каква превртљивост, као да је женско! Тако је пролазило време, у маштањима о будућем животу, о свадби која ће трајати данима… Испросиће младу прво у Славонској Пожеги, па ће се ту задржати неколико ноћи, затим кренути у Мачву да тамо испросе другу младу…Не знам где су на крају одлучили да буде венчање, али је сигурно да је оно било најпрецизније и најдуже планирано...

Дошао је последњи дан служења војног рока, за мене. Нисам хтео дуго да се опраштам од другара. Раздужење је обављено брзо, скоро да сам истрчао из касарне. Окренуо сам се и видео два пара очију и руке које су ми махале… топлота њиховог осмеха терала је маглу која се овог пута увлачила под кожу… Нисам се више окретао.