Дигитална револуција потпуно је променила начин на који читамо новине, слушамо музику и користимо фотоапарат. Ми смо вероватно једна од последњих генерација које још читају новине и књиге, слушају музику са дискова и чувају фотографије у албумима. С обзиром на то да је за све те ствари сада довољан један кућни компјутер испада да је улагање у компјутер најбоља инвестиција, јер вам онда нису потребни радио, грамофон, касетофон, видео и телевизор, а не морате ни да купујете дневне новине, недељне и месечне магазине, па ни књиге.

Међутим, дигитална револуција није само променила начин на који читамо текстове и слушамо музику, она је такође довела у питање опстанак писца као професије. У отвореном и слободном виртуелном свету свако може да буде писац. Односно свако равноправно може да „окачи” свој текст у непрегледном пространству виртуелне стварности: дечак који исписује своје прве стихове, девојка која преиспитује своје успомене, књижевни критичар који процењује домете нових књига и писац коме је управо додељена Нобелова награда за књижевност. Нико од њих нема никакву посебну предност, јер у виртуелном свету углавном функционише правило да је најбољи онај чији је веб-сајт највише пута „посећен”. Нема никакве гаранције да ће неки прилог новог нобеловца привући већу пажњу од романтичне исповести, на пример, неке не баш нарочито писмене девојке.

Другим речима, могућност писаца да буду значајан глас у друштву убрзано се смањује. Зашто би мишљењу неког писца уопште требало приписивати било какав значај, када постоје хиљаде разноврсних сајтова и блогова на којима често могу да се прочитају десетине и десетине много занимљивијих ставова, а уз то и се да изнесу идеје о некој актуелној теми?

Подсетило ме је то да су некада код нас постојала удружења тзв. писаца аматера. Можда таква удружења и данас постоје, нисам сигуран, али знам да ми је тај назив увек сметао. Шта уопште значи писац-аматер? Да ли је то аутоматски претварало чланове Удружења књижевника у професионалце или их представљало као значајније ствараоце? И шта тај писац-аматер није знао да ради у односу на професионалног писца? Сва та питања сада су неважна, иако би свакако било занимљиво да се дознају одговори на њих, а помињем их само због тога што, у недостатку бољег термина, морам да кажем да је виртуелни свет у рукама „писаца аматера”.

Ко зна, можда је тако боље? Сасвим је сигурно, на пример, да су ти „аматерски” текстови често раскошнији, сочнији и искренији од текстова „професионалних” писаца. И премда су „професионално” написани текстови свеукупно гледано бољи од „аматерских”, нараштаји који долазе, и који ће се, као читаоци, васпитавати на „аматерској” равни, неће више марити за нешто тако старомодно као што је класичан новински текст или коментар.

То би, вероватно, требало да заинтересује „професионалне” писце свугде у свету, али њих више занима борба око регулисања електронских ауторских права, а то је, по свему судећи, изгубљена битка. Наиме, од тренутка када „окачите” нешто на глобалну мрежу, нико вам више ништа не може да гарантује. Неко ће увек наћи начин да, ако затреба, дође и до најобезбеђенијих текстова или података, и то, наравно, без плаћања ауторских права.

Све у свему, за писце будућност није више оно што је некада била, поготово за оне који верују у моћ писаца да утичу на развој друштвених збивања. За наше писце, међу којима има доста оних који верују у ту моћ, можда је последњи тренутак да превазиђу разлике и уједине се у настојањима да се на што бољи начин, у професионалном и друштвеном смислу, дефинишу улога и место писца. Није за то потребна нека велика припрема, довољно је само мало добре воље и, наравно, спремности да се прихвати право на другачије мишљење. Поготово што је то, изгледа, последња прилика да се писци представе као значајан друштвени фактор.

Наравно, не говорим о томе као да ће се све те промене тако брзо одиграти, али треба имати на уму да је брзина којом се ствари мењају већ сада изузетно велика и да постаје све бржа. Већ сада тешко је замислити свет у којем није било компјутера, Интернета, електронске поште и мобилних телефона, иако су сви они у масовној употреби само последњих десетак година. Ако даљи развој настави тим темпом, ко зна да ли ће за наредних десет година у убрзаном виртуелном, мобилном свету будућности уопште бити места за писце какви данас постоје, чак и ако питање електронских ауторских права реше у своју корист.