Poverio mi se slikar Branislav Kečenović da vodi postupak kojim bi saznao ko je vlasnik ili ko su vlasnici fabrike u kojoj je on radio kao dizajner.

Šta će mu to?

„Svaka najmanja radnja mora po zakonima jedne civilizovane države vidno da istakne ime vlasnika. Na primer „STR KRUŠKA”

Vl. Milan Pasuljević.

Da, mora. To je pravilo transparentnosti u privrednim, političkim, javnim poslovima.

Ali u velikoj beogradskoj fabrici, Kečenović se uzalud raspitivao ko je vlasnik „njegove” bivše fabrike.

Obratio se na pravo mesto, uglednom prestoničkom sudu. Moli da mu sud, koji bez cumnje zna ko je vlasnik, to otkrije.

Do pre tri nedelje, kad sam se u meksičkoj krčmi „Burito” („Magarence”) sa slikarem sastao, nisu mu odgovorili i neće mu apsolutno nikada odgovoriti, jer Branislav je pre osam dana umro. Sahranjen je na „Orlovači”...

                    * * *

Počinjem da lupam glavu: da li svaki borac za skrivenu istinu mora da izgubi trku sa životom, da li je Kečenovićeva fabrika izuzetak s nepoznatim vlasnicima ili generalno svi vlasnici imovine imaju tendenciju da svoja vlasništva ostave tajnim? Pokojnik mi se javio noću, veli potmulim glasom da mu je tamo stigao spis (akt) iz suda sročen pravničkim frazama. Sud bi bio voljan da odgovori na pitanje kad bi vlasništvo fabrike bilo nepoznato, ali „nema osnove” da odgovara pošto je „gornje” (vlasništvo) poznato...

Kako inteligentan odgovor! Kao kad lisica samu sebe ujede za rep! Eno ga sada u grobu moj prijatelj ima jasan odgovor.

Neko, dakle, zna ko  je vlasnik te fabrike, samo što ne znamo ko, i zato niko drugi to ne sme znati.

Pokojnikov glas je zamukao. Ja sam se probudio i nastavio da se pitam – da li kod nas i sada ima tajnog kapitala? Odgovor je prost:

Za svaki kapital čije se poreklo ne zna (ne zna se kako je nastajao) mora se reći da je tajni kapital.

Je li to nešto novo i čemu služi tajni kapital?

                    * * *

Već tridesetih godina prošlog veka Džordž Barnem (Burnham) uočio je osvit „menadžerske revolucije”. Otpočela je nekako istovremeno u istočnim ultralevim, evropskim ultradesnim i u zapadnim kapitalističkim zemljama.

Svud se pojavio komesar, ober-šef, menadžer, veliki gospodar. Kapital je cvao u potaji, a Orvel je za stvoreni društveni (ne)moral rekao: „Svi smo mi  jednaki, samo su jedni manje jednaki, a drugi više jednaki od drugih..”.

Veliki satiričar Vasa Popović preneo je tu ludu parolu na stranice „Politike”, a Đilas je kao plod menadžerske revolucije video novu klasu.

Finesa ovih formula je u tome što se i u kapitalističkom društvu stvorio novi tip supermenadžera, svojevrsna nova klasa.

                    * * *

Eto čemu služi tajni kapital. On konsoliduje velike gospodare, štiti ih od direktne konfrontacije sa javnim mnjenjem. Već u Titovo vreme šaputalo se da neke firme više nisu društvene nego da ih muzu uske svojinske grupe. Naravno taj šapat bio je verbalni delikt, kao lažan i uznemiravajući.

Javno mnjenje formira se delovanjem medija i političkih skupština. Za menadžere je najvažnije da se razlike u javnom mnjenju oforme oko što apsurdnijih kontradikcija. Tako će se izbeći odgovornost vlade da svaki kapital svojinski imenuje. Povoljna su nadražajna sredstva debate oko droge i nasilja, kriminala i paranoje. Uopšte svi vidovi kiča i šunda, ma koliko bili predmet obožavanja širokih masa, u osnovi služe najužim slojevima i tajnosti njihovog vlasnikovanja, jer odvraćaju pažnju sa ključnog pitanja anacionalne privrede.

                    * * *

Jedna me misao muči: zašto li je moj preminuli prijatelj unosio onoliko strasti, svu svoju agonijsku energiju u cilj da otkrije ko su pravi vlasnici fabrike kojoj je dao sav svoj život? Kao da je verovao da bi samo kad bi mogao da ih pogleda pravo u oči izazvao slom njihove nesavesnosti... Da li je pogled direktno u oči nosiocu menadžerske revolucije ona prava sila koja će ga zaustaviti?