Између возача и полицајаца води се напети, свакодневни и сваконоћни рат. То је у природи ствари јер гониоци хаоса, у сталној су двојној вези са гоњенима због хаоса. Кад не би било рушилаца реда, закржљале би и функције органа реда. Ту дубоку зависност судства, гонидбе и превентиве од протува, неваљалаца и злоумних неморалиста, први је запазио Маркс у 19. веку. Таква међузависност једног од другога названа је у 20. веку „повратна спрега”.

Код нас се напетост у тој повратној спрези осећа све јаче. Да ли је то због кризе, да ли због серије ратова деведесетих година кад је многи пустахија добио од државе бомбу у руке, па му се осладило поседовање силе. А силу по закону држе само војска и полиција, па сад ето револта против оних који су у свакидашњици присутнији: против полиције.

Озбиљно сам се забринуо када сам чуо да је сулуди возач на саобраћајног полицајца насрнуо и убио га колима. Смак света: кола као смртоносно оружје у рукама криминалца!

У најстрожем центру Ваљева, баш код библиотеке (бакље културе) видео сам лане преко огромног зида речи које указују на кризу државне свести наших поданика. Писало је: „Боље да ти ћерка постане проститутка него да се уда за пандура!” И био је слоган натопљен кишом. Дуго га нико није брисао.

Сад читамо да су у Новом Пазару седморица цивилних батинаша хтели да умлате полицајца. Можда је некога од њих, или њиховог пајтоса хапсио.

Незабораван је окршај возача аутомобила са патролом на престоничком мосту. Полицајци су као јунаци неког романтичног филма покушавали да одврате самоубицу од скока. Зато су зауставили саобраћај на мосту. То је потрајало кратко, кад су одједном из нагомиланих кола покуљала фина господа урлајући: „Пустите будалу да скочи, а нама ослободите пролаз!” Свирепије него у садистичким филмовима којим нас седма уметност ових деценија све више засипа.

Растућа нетрпељивост чак ето и сивих малограђана, који никад неће починити неки преступ, усмерава се на полицију.

Није популарно бранити државу као појам, па ни њене органе. Али о свему се мора говорити истина.

Да се подсетимо на стокхолмски хаос.Почетком шездесетих година двадесетог века стокхолмски полицајци тражили су повишицу плата. Влада им није давала, и они, као и сви радни људи, објаве једнога дана штрајк од осам ујутро. До поднева до редакција новина су стизале вести о ситним прекршајима, неколиким тучама и о пар провала у мање радње. Али кад је било осам увече, сазнало се да је у најстрожем центру престонице државе благостања, Шведске, пред големим излогом највеће робне куће, окупљена силна руља света. Клицали су и звиждали с одобравањем. У излогу супермагазина четворо људи играло је бесни плес. Један мушкарац са три (!) жене, све четворо голи голцати, трескали су уз силне звуке музике са разгласних уређаја попљачканих на одељењу акустичких справа. По читавој радњи виделе су се сенке многих пљачкаша. Скидали су робу са гондола и пуних наручја нестајали у мраку.

Сам председник владе Шведске се, кад је сазнао за незапамћене призоре анархије и расула у северној Венецији, хитно јавио шефу полицијског синдиката. Тај је ваљда пио пивце са својим ето тог дана слободним колегама. „Аман, заман!”, викао је премијер, „даћемо вам повишицу већу од оне коју сте тражили!” И убрзо је у граду завладао мир. Само су ђубретари и стаклоресци имали посла више него икад.

Памтим ове призоре из једне давне „Илустроване политике”. Дакле, ако нам је циљ да голи играмо у излогу робне куће на Теразијама, потрудимо се да се полиција повуче.

Неће ваљда. Нећемо укидати државу.