Ne sećam se tačno – da li sam bio u nižim ili u nižim-višim razredima osnovne škole kada sam sa vršnjacima počeo da razmenjujem ploče.

Prva ploča, koju sam u životu kupio kako bih je za rođendan poklonio drugu iz razreda, bila je ,,Triler” Majkla Džeksona. I danas pamtim dizajn njenog omota i zvuke naslovne numere, koju smo slušali pri prigušenim svetlima glumeći kako u onome što čujemo beskrajno uživamo.

Ne znam za druge, ali – ja nisam uživao. Pošto je takav vid zabave u vreme moje adolescencije, baš kao i danas, bio nezaobilazan, sa okolinom sam postigao kompromis: naučio sam da živim uz buku koja me ne dodiruje, a u kojoj se većina pronalazi, dobijajući zauzvrat ono što uz muziku ide, a u čemu sam uživao ako ne više svakako ne manje od ostalih, bliske kontakte sa devojčicama, druženje, lake droge, alkohol... A čim mi se ukazala prilika da do navedenih zadovoljstava dolazim na mestima kojima ne dominiraju zvukovi od kojih ne možeš da čuješ šta govori neko čija su ti usta na samo nekoliko milimetara od uha diskoteke sam počeo da zaobilazim.

Nisam pratio i ne pratim šta se u svetu muzike događa. Razgovori na tu temu uvek su mi ulazili na jedno uho, a izlazili na drugo. Ipak, nisam mogao da ostanem neobavešten o neobičnom životu koji je vodio Majkl Džekson. Sudbina čoveka koji sopstveni život pokušava da pretvori u bajku i od čijih ekscentričnosti su vrvele novinske i televizijske vesti, barem na nivou informacije kojoj se ne pridaje preteran značaj – ni meni nije ostala nepoznata. Naprosto, informacija o Džeksonu bilo je toliko da su, pošto uđu na jedno uho, morale u glavi neko vreme da se zadrže pre nego što drugo uho uspe da im oslobodi put iz glave.

Iako muziku nisam preterano zavoleo, vremenom sam počeo da shvatam njen širi, kulturalni značaj. I shvatio sam da mi se kulturalne konotacije koje Majkl Džekson i njegova muzika nose – nikako ne dopadaju. Ali i to sam shvatao onako, usput.

I kao što sam nezainteresovano pratio Džeksonov život, bez mnogo interesovanja sam primio i vest o njegovoj smrti. Toliko nezainteresovano da ni dok pišem ovaj tekst nisam potpuno siguran od koje boljke je preminuo i nemam ni najapstraktniju predstavu o tome da li je boljku direktno uzrokovao način na koji je živeo ili je veza između načina života i smrti kod Džeksona, kao i kod većine ljudi, nešto manje očigledna.

Svaki život i svaka smrt, međutim – za one koje metafizika zanima – pored fizičkog ima i metafizički ili barem simbolički značaj.

U danima koji su protekli od Majklove smrti do danas pitanje simbolike njegovog odlaska počelo je, mimo volje, da me zaokuplja.

Od delova koji stižu iz potisnutog sećanja, u glavi tako počinje da mi se stvara slika siromašnog crnog dečaka koji je odsanjao svoj američki san, postavši, kako je to neko duhovito i maliciozno primetio, bogata bela devojčica. Nisam toliko blesav da pokušavam da odgovorim na pitanje je li Diznilend koji je stvorio za sebe i dečake koje je sakupio, pokušavajući i njima i sebi da podari detinjstvo kakvo nije imao, izgovor za pedofiliju ili ne. Ali ne mogu da ne primetim kako cela priča, ma kakav bio hipotetički odgovor na pitanje na koje je odgovor nemoguće dati – nudi užasnu sliku društva u kom je Džekson živeo i čiji je simbol u dobroj meri bio. Jer ako jeste bio sklon pedofiliji – kakvo je to društvo u kom je moguće da se takva svinjarija, gotovo u prisustvu javnosti dogodi. A ako nije – što mi se čini bližim pameti – kakvo je to društvo u kom je moguće da se nevinom čoveku lažnom optužbom na tako brutalan način upropasti život.

Ali, ovako usmerena, priča vuče vodu na ispitivanja fizičkih uzroka Džeksonove smrti. A to nije tema ovog teksta. Ključno pitanje je zašto je Majkl otišao, iliti šta njegov odlazak simbolizuje.

Majkl Džekson je otišao zato što je njegova egzistencija izgubila smisao. Njegova potreba da pobeli trošeći za to neograničene svote novca postala je patetična i anahrona iz najmanje dva razloga: zbog toga što je u jeku saznanja o mogućnostima koje nudi kloniranje njegovo izbeljivanje postalo krajnje primitivna rabota. I zbog toga što je bela Amerika, izabravši crnog predsednika odlučila da biti beo više nije toliko „in” koliko se donedavno činilo.

I pre svega, otišao je zato što je ceo svet koji je simbolizovao, nakon ekonomskog kraha koji se desio i čije ćemo društvene (o kulturalnim da ne govorimo) posledice tek imati priliku da upoznamo – otišao u nepovrat.

Svet Majkla Džeksona, kao što rekoh, nije mi se dopadao. Novi svet, još uvek dobrim delom nepoznat, plašim se, dopadaće mi se još manje. Ako ni zbog čega drugog zbog toga Majkl je zaslužio da mu se posveti tekst.