Не сећам се тачно – да ли сам био у нижим или у нижим-вишим разредима основне школе када сам са вршњацима почео да размењујем плоче.

Прва плоча, коју сам у животу купио како бих је за рођендан поклонио другу из разреда, била је ,,Трилер” Мајкла Џексона. И данас памтим дизајн њеног омота и звуке насловне нумере, коју смо слушали при пригушеним светлима глумећи како у ономе што чујемо бескрајно уживамо.

Не знам за друге, али – ја нисам уживао. Пошто је такав вид забаве у време моје адолесценције, баш као и данас, био незаобилазан, са околином сам постигао компромис: научио сам да живим уз буку која ме не додирује, а у којој се већина проналази, добијајући заузврат оно што уз музику иде, а у чему сам уживао ако не више свакако не мање од осталих, блиске контакте са девојчицама, дружење, лаке дроге, алкохол... А чим ми се указала прилика да до наведених задовољстава долазим на местима којима не доминирају звукови од којих не можеш да чујеш шта говори неко чија су ти уста на само неколико милиметара од уха дискотеке сам почео да заобилазим.

Нисам пратио и не пратим шта се у свету музике догађа. Разговори на ту тему увек су ми улазили на једно ухо, а излазили на друго. Ипак, нисам могао да останем необавештен о необичном животу који је водио Мајкл Џексон. Судбина човека који сопствени живот покушава да претвори у бајку и од чијих ексцентричности су врвеле новинске и телевизијске вести, барем на нивоу информације којој се не придаје претеран значај – ни мени није остала непозната. Напросто, информација о Џексону било је толико да су, пошто уђу на једно ухо, морале у глави неко време да се задрже пре него што друго ухо успе да им ослободи пут из главе.

Иако музику нисам претерано заволео, временом сам почео да схватам њен шири, културални значај. И схватио сам да ми се културалне конотације које Мајкл Џексон и његова музика носе – никако не допадају. Али и то сам схватао онако, успут.

И као што сам незаинтересовано пратио Џексонов живот, без много интересовања сам примио и вест о његовој смрти. Толико незаинтересовано да ни док пишем овај текст нисам потпуно сигуран од које бољке је преминуо и немам ни најапстрактнију представу о томе да ли је бољку директно узроковао начин на који је живео или је веза између начина живота и смрти код Џексона, као и код већине људи, нешто мање очигледна.

Сваки живот и свака смрт, међутим – за оне које метафизика занима – поред физичког има и метафизички или барем симболички значај.

У данима који су протекли од Мајклове смрти до данас питање симболике његовог одласка почело је, мимо воље, да ме заокупља.

Од делова који стижу из потиснутог сећања, у глави тако почиње да ми се ствара слика сиромашног црног дечака који је одсањао свој амерички сан, поставши, како је то неко духовито и малициозно приметио, богата бела девојчица. Нисам толико блесав да покушавам да одговорим на питање је ли Дизниленд који је створио за себе и дечаке које је сакупио, покушавајући и њима и себи да подари детињство какво није имао, изговор за педофилију или не. Али не могу да не приметим како цела прича, ма какав био хипотетички одговор на питање на које је одговор немогуће дати – нуди ужасну слику друштва у ком је Џексон живео и чији је симбол у доброј мери био. Јер ако јесте био склон педофилији – какво је то друштво у ком је могуће да се таква свињарија, готово у присуству јавности догоди. А ако није – што ми се чини ближим памети – какво је то друштво у ком је могуће да се невином човеку лажном оптужбом на тако бруталан начин упропасти живот.

Али, овако усмерена, прича вуче воду на испитивања физичких узрока Џексонове смрти. А то није тема овог текста. Кључно питање је зашто је Мајкл отишао, илити шта његов одлазак симболизује.

Мајкл Џексон је отишао зато што је његова егзистенција изгубила смисао. Његова потреба да побели трошећи за то неограничене своте новца постала је патетична и анахрона из најмање два разлога: због тога што је у јеку сазнања о могућностима које нуди клонирање његово избељивање постало крајње примитивна работа. И због тога што је бела Америка, изабравши црног председника одлучила да бити бео више није толико „ин” колико се донедавно чинило.

И пре свега, отишао је зато што је цео свет који је симболизовао, након економског краха који се десио и чије ћемо друштвене (о културалним да не говоримо) последице тек имати прилику да упознамо – отишао у неповрат.

Свет Мајкла Џексона, као што рекох, није ми се допадао. Нови свет, још увек добрим делом непознат, плашим се, допадаће ми се још мање. Ако ни због чега другог због тога Мајкл је заслужио да му се посвети текст.