Данило Киш је објективно колосална и непоновљива појава у историји српске књижевности. За мене, субјективно, има још већи значај. Још као клинац прочитавши Гробницу за Бориса Давидовича, одлучио сам да постанем писац.

Никада ми, међутим, на памет није пала идеја да постанем Кишов наследник. Једно због тога што је идеја да постанеш наследник било ког писца бесмислена да бесмисленија бити не може. Друго, због тога што је Данило Киш, због оригиналности своје личности и судбине, свог дела и свог интелектуалног става, човек ког не само да није могуће наследити него и иоле уверљиво имитирати.

Процес мог литерарног сазревања текао је смером супротним од имитације дела Данила Киша: потрошио сам стотине страница да се од утицаја великана који је одредио моје животно опредељење еманципујем и изградим сопствени стил. У томе су ми, морам признати, у великој мери помогли Кишови имитатори из генерације која се тада спремала да завлада овдашњом литерарном сценом. На њиховом примеру сам учио како не треба радити.

Но, ако су имитатори Кишовог литерарног стила помогли барем мени, људи који се проглашавају наследницима његовог интелектуалног и моралног става тешко да могу помоћи икоме, укључујући и саме себе. Занимљиво, међу таквим типовима има најмање представника генерације Кишових стилских подражавалаца, што је, поред чињенице да је могуће учити на њиховом лошем примеру, још један разлог да им се ода признање.

Групу људи који себе проглашавају лучоношама Кишове идеје предводе Кишови исписници, пријатељи и пријатељи, а придружили су им се неки нови клинци из моје генерације, који раширених очију слушају њихове приче о томе шта им је Киш рекао и у којој кафани, градећи, на основу њихових произвољних интерпретација, свој кишовски став. Старине их, за награду, проглашавају Кишовим наследницима.

Да се разумемо: људима који су имали прилику да са Кишом седе у кафани на тој привилегији бескрајно завидим. Али то још није довољно да њихово мишљење поштујем. На пример, када некада значајан српски а сада значајан хрватски писац Мирко Ковач говори о свом пријатељу Кишу, слагали се са Ковачем или не, његовом мишљењу није могуће оспорити извесну тежину. Док је то шта о Кишу и пријатељевању с њим мисли овдашњи књижевни посленик Предраг Чудић са становишта релевантног размишљања о било чему савршено безначајно.

Осим са Мирком Ковачем, Данило Киш је био близак пријатељ са још два човека чије би мишљење о њему, због значаја њиховог дела, имало тежину. То су Борислав Пекић и Драгослав Михаиловић. Борислав Пекић, нажалост, више није међу живима. Драгослав Михаиловић о Кишу достојанствено ћути. Ћути и покојни Данило Киш, али његово дело довољно говори ономе који зна да слуша. Наследници, епигони, пријатељи и пријатељи ту не могу много да покваре.

У томе је чар врхунске литературе.