Дaвитељи деце

Већина учитеља и професора су резервни родитељи ђацима. Међутим, као у свакој професији, тако се и у тој васпитачкој могу срести себични бахати људи. Бањалучки филозоф др Ненад Сузић објавио је рад о злостављању ученика које та шака јада међу „оплемењивачима” деце и омладине испољава у својим свакодневним сусретима са младим душама.

Доктор Сузић ме је запањио својим подсећањем на исповести несрећних ђака. Они у својим опроштајним писмима пред самоубиство набрајају садистичке изливе тортуре којој су били подвргнути: од ироније и подругивања до осорног избрецивања на дете. И сад шири се у свакодневном контакту са децом и младима бахатост ове жалосне мањине.

Свуда има жалосних мањина! Некада у историји, они су били већина. У мојој читанци, коју је саставио генијални професор српске народне књижевности др Видо Латковић, штампан је 1947. исповедни чланак Светозара Марковића „Како су нас васпитали”. У тамна, тек раношколска времена обреновићевске Србије, сваки је учитељ имао одрешене руке да децу која су му препуштена на милост и немилост вошти како му садистички нагон то изнутра наложи. Ово педагошко беснило је током двадесетог века у нашој просвети укинуто. Они данас не смеју физички да такну децу.

Али, подли лисци и лисице, досетише се, они садашњу децу дотичу психички! Против менталне свирепости немоћни су најпре родитељи, па управе школа и наставнички колегијуми. На крају немоћно је и министарство. Нарочито ће се тешко праведни инспектор из министарства моћи обрачунати са наставником подлацем који сваког јутра кињи дететову душу. Јер он дете кињи најстрашнијом нехришћанском силом – мржњом! Мржња је као водена пара, ветри ка студеним сферама свемира, ка сотонским лагумима адлеровске воље за моћ.

Зашто ти недостојни „васпитачи” злостављају децу? Најпре, они су одрастали у суровим условима мржње и прогона. Њих су тукли по гузи, вукли их за чуперке и за уши, месили од њих тесто понижења и озлојеђености. Они не могу да испуне дан животом ако бар једно мало дете не узму на зуб и не подвргну га невидљивој али змијској мржњи. Змијски отров цеди се низ слике Вука Караџића, Светог Саве и Доситеја, који онако хумано зраче по нашим школама откако је оданде уклоњен лик маршала Тита.

Апсурдно је слушати о тим ауторитарним мрзитељима деце како се увлаче у редове већине наших хуманих и просвећених васпитача. Имам утисак да се у условима демократизације јавља могућност обесној мањини да испољава своју хуману острвљеност. Јер они су довољно подмукли да своју силесију мржње не испоље никад отворено. Нема те комисије наставничког већа или министарства просвете која би могла да их разголити. Деца ноћу грцају у сузама, буде се и вриште, јер знају да ће их ујутро кад их мама весело испрати ка радосном месту школи – бити понижена од неке старије даме, или младе лепотице огрезле у боју за моћ. Ја разумем да моћ оствариш над неким дизачем тегова, или боксером. Али поквареност тих мањинских душа је неизмерна, оне хоће моћ, силу и владавину над дечицом. Одвратно.

Мрзим да сејем очајање, доста нам га је у суровом свету данас. Опијен издашном хуманошћу доктора Ненада Сузића из племенитог града Бањалуке, хоћу пријатељима међу професорима и учитељима да дам увида у Сузићев протокол васпитачке мудрости. Ево шта он саветује својој сабраћи и посестримама.

„Како волети ђаке:

Уважи ученика као партнера

Укључи ученика у доношење одлука о томе шта ће се учити и радити

Упознај и поштуј нешколске и школске циљеве ученика

Подели одговорност са ученицима

Нек си ти потребан ученицима, а не да зависе од тебе

Користи хумор на свој рачун и, с мером, на рачун ученика

Дај сваком ученику шансу да се докаже пред вршњацима.

Не пресуђуј ако не мораш, не кажњавај него спречавај

Не дели готове, „сажвакане„ савете, нека их ученици сами „прожваћу”

Буди строг у захтевима, али благ у поступцима!”

Ово је „ходограм” доктора Ненада Сузића. Аутор припада бањалучком кругу хуманиста. Професор је Филозофског факултета. Био је министар просвете Републике Српске.

Са свих страна нашег народа стиже талас човечности. Мајушна група злотвора остревљених међу децом, у том ће се таласу, верујем, коначно удавити.