Зашто одавде најспособнији и најпоштенији кадрови бјеже?

Зашто 90 посто младих машта да оде у иностранство?

Зашто одбијају да овдје раде у струци, а тамо негдје хоће да раде било шта?

Једноставно. Завршиш факс и запослиш се овдје, али од тих пара не можеш да плаћаш најам стана и да преживиш. Плата је премала. Ако је најам гарсонијере мјесечно 250 евра, и треба ти за голо преживљавање још 400 евра, дакле, минимална плата би морала бити 650 евра. А да ли је? Цијене су европске, трошкови живота европски, плата то једноставно не покрива. Шкртост велепосједника и газда увијек је била иста, само је радничка одлучност могла да се избори за веће наднице.

Млади кадрови су принуђени да чаме по становима са остарелим родитељима.

Родитељи, стасали у социјализму, без икаквог слуха са потребе дјеце и неумитне тржишне механизме, себични и бандоглави, уз дужну част ријетким изузецима, ни не помишљају да замјене стан за два мања, мислећи да је сада исто као некада.

Дјеца, без пара да живе сами, стијешњени под родитељским кровом, прво потајно, а онда и наглас прижељкују да им родитељи умру што прије, не би ли најзад постали домаћини.

Та перверзна симбиоза у којој родитељи сладострасно уживају у чињеници да њихова дјеца „не могу да се снађу”, док дјеца, заправо већ остарели људи, чуче код родитеља јер једноставно немају довољно пара дубински руинира друштво и директно производи пад наталитета.

Ријетки се одваже да се ожене и доведу „снају” кући на милост и немилост „свекрве”.

Дјеца се у том амбијенту нерадо рађају. А и кад се роде, атмосфера у кући није ружичаста.

Београд је пун четрдесетогодишњака који још мисле да су дјеца, јер живе са родитељима.

Сједе кући, гледају у оца и старамајку, мјеркајући квадрате прижељкују им скору смрт.

Али, не лези враже, старине су живјеле у безбрижном социјализму, без стреса и јурњаве за парама, не би ме чудило да у својој себичности надживе сопствену дјецу.

„Дјеца” која су мало амбициознија, свјеснија, самосталнија, бјеже у иностранство.

Јасно им је да било гдје, ако раде било шта, могу да плаћају себи стан и да преживе.

Можда је рјешење да се за тржиште почну правити гарсонијере, мали станчићи који би били јефтини за изнајмљивање, уз наравно неопходно повећање плата, да би финансијска конструкција могла некако да се затвори.

Ипак, новопечени капиталисти, због чињенице да не постоји никаква синдикална свијест и способност организовања у циљу заштите радничких интереса, дијеле радничкој класи ситниш и, наравно, скупљају кајмак.

Шта мислите, како је могуће да неко постане толико богат за тако кратко вријеме? Способност? Ма ’ајте молим вас.

Држава прогања бурекџинице, обућарске и браварске радње за неиздат фискални рачун, али највећи тешкаши, тешки стотине милиона евра, ником не полажу рачуне, њихово царство је неприкосновено, а благо се гомила без блама и страха.

Да ли је држава свјесна да се управо у сламарицама најбогатијих крије новац намјењен социјалним програмима?

У супротном, ми нисмо друштво социјалне правде, ми смо немилосрдна тржишна џунгла јужноамеричког типа. Социјалне разлике су међу највећим у свијету.

Бруталност се прелила у породицу. Дјеца родитељима желе смрт не би ли се докопали крова над главом. Родитељи дјеци желе да се никада не снађу, не би ли их имали као слуге до краја живота.

Цвјета само индустрија абортуса.