Четвртак, 22. јулa, 17.30 часова. Теразије. Градски превоз. Аутобус 31. Млади људи заузели сва седишта, понеко стоји, није гужва.

Наједном схватам да сам најстарија у аутобусу. Хм! И док сам чекала аутобус нисам приметила друге – до млад свет, присећам се. Па, и док сам долазила од Зеленог венца углавном сам се мимоилазила са младим особама. Је ли ово неки специјалан дан?! Да није слет или дочек Броза… Пребацих се у друго време. А фини млади људи. Пристојни, уредни. Жене одевене са укусом, неговане … Као било у ком европском граду. Ау, па то је крај радног времена те се враћају с посла. Изгледа да се у ово доба могу срести само они? Запослени. Како то раније нисам запазила?! Биће да сам била забављена нечим другим… А онда обратим пажњу. Уђем у самопослугу–млада касирка, продавачице такође, шеф исто. Уђем у пошту–млади. У банци – сви осим једног млађани, он просед, можда је поседео „напрасно” од толике младости око себе. Одем у „Ушће” све млађа од млађе лепотице. Седнем у „Гринет”, и гости и келнери млади. Погледам ТВ и ту млади, ил’ се труде да буду млади...

Где се део сав онај други свет? Генерација старијих– браће и сестара, очева и мајки, стричева, ујни… Од педесетак, шездесетак година, па и коју више. Је л’ су се то повукли у илегалу?

Ма, отерани сестро, виче неко.

Ипак, да нису куд год отперјали? Касно, отперјали су млађи, они од око 25, 30, они са бољом перспективом тамо негде далеко где не „цвета лимун жут”… С пуним правом, с правом избора.

А ови, без избора, без права, где су се они дели? У Рипањ, Рушањ, Мељак… На плац, у викендицу под Авалом?! Или у неки завичај: Горњи Милановац, Голубац, Павловића брдо код Словца, Иђош, Мионицу…да гаје цвеће, саде лук, или… Ено, Пера се прихватио пчела, па сад дуж Србије са кошницама, а Србијица није што је била, очас обиђеш… Био шеф у Картонки „Авала”. Пропаде фирма, пропаде и Пера. И шта ће, да иде на пецање?! А од чега да плати кирију… И тако воза кошнице. Уортачио се с рођаком превремено пензионисаним у „Крушику”, ал с „отпремнином”.

Наврцају меда па код Храма или старог Меркатора. Жена му такође добила шут-карту, као и њена пријатељица из Инвест банке, комшиница из Робне куће Београд. Све по педесет или педесет и неку годину.

Ова из Робне куће ради у неком киоску на пијаци, мало ради, мало не. Ова из банке чува децу (туђу). „Слатка дечица”, каже она, боље то него да као Бранка џеџим на бувљаку, да ме пржи сунце, бије ветар… Њен муж је радио у књижари, постао вишак, сад молерише са комшијом наставником ликовног, молеришу и успут расправљају зашто се изгубила фигурација, а зашто се инсталације уопште зову сликарство и слично. Тако им брже прође време, није им лоше, само да увече не боле леђа.

А Анђа… лоше је, нема викендицу, нити има кога на селу, градско чељаде, прича: „Па, не можемо сви да садимо лук или продајемо стару робу на бувљаку, ја бих рецимо нешто да учим још ми ради кефало”. Не би баш да чува децу бржа су од ње, па пије антидепресиве и не излази из куће.

Снежана такође пије антидепресиве, а и Вера, њено радно место се угасило у издавачком предузећу, а Ксенији се угасило издавачко предузеће у којем је радила .

Познајем изврсну новинарку, хваљену, награђивану, тек прешла 50. а ни годину радног стажа. У Милошевићево време нико није уплаћивао стаж, сад опет избегавају… А могла би и у инвалидску одавно, али како – ни године стажа, а самохрана мајка, ћерка одлична студенткиња.

Познајем још једну новинарку и ауторку. Новине у којима је радила продали су на тендеру па мора у превремену пензију, израчунали су јој 30.000 динара. Каже: „Ма, узећу пензију покојног мужа, његова је 31.000”, и смеје се, а шта би друго. Има сина студента.

Познајем и генијалног песника, отерао га с места уредника мање генијалан песник. Болестан, нема плату, до пензије још две „гладне годинице”.

Знам још неке. Вратили се код старих родитеља да их као гледају, а у ствари…

А знам и ону што је завршила социологију, па радила у банци као преводилац, банка се расформирала, она онда по невладиним… Сад и оне пресушиле. И тако без посла, а педесет и нека. А не може код родитеља, нису на овом свету.

Знам и за овај случај. Пише готово све жанрове, једнако добро. Тражи посао од када знам за њу. Магистрирала у Америци, пре тога завршила „светску”, ал’ у нашим школама траже само завршен српски језик. На другим местима тражили су партијску књижицу, а сад страначку припадност. И још – да није депресивна, то јој траже колеге. Сад ће 48, таман време да је отпусте…

Уф! Где је нашла ове, неко ће, све сама софистицирана звања. Ал’ стомаци исти. А нова и млада држава хоће нове и младе људе. Ове друге – низ воду! По препоруци новог „ујка Сема” – ММФ-а или већ кога…