Чини ми се да се баш и не можемо похвалити некаквом интелектуалном емиграцијом; осим у неколико изнимних случајева она се, бар у двадесeтом веку, није прославила. За разлику од руске или пољске емиграције, па и румунске, и донекле мађарске.

Два научника светског гласа и достигнућа, двојица-тројица писаца, исто толико песника, један филмски режисер, још покоји интелектуалац негласовитог занимања – то и није неки скор за такво бусање у груди. Нашу емиграцију чинили су углавном они који су отишли трбухом за крухом, или пак они избегли из политичких разлога (четничка емиграција) – већина их је била добрaно необразована, част мањини.

Отуда је до дана данашњег остало да се под дијаспором подразумева некакав полуписмен задрт свет националиста, стално нешто љутих на отаџбину. Њима се данас приклањају они скорије отишли Срби националистички оријентисани. Али и не само они.

Трећи талас емиграције који је настао после деведесетих изгледа много шароликији. Највише их је отишло из егзистенцијалних разлога, због животне несигурности (рат, распад земље), и професионалне неперспективности. Они данас чине већи део наше дијаспоре. Такође, не треба заборавити немали број оних који су, с правом, дезертирали 1991-1992. и оне који су отишли на стипендије и школовање, и нису се вратили. Њихов одлазак доживљен је као ,,одлив мозгова”. А они од свега највише жале за буреком и мамином сармом. Поштено! Тако су деведесете Србији, нажалост, донеле интелектуалну емиграцију! Међу њима има и доста уметника, писаца, добрих песника. Који су углавном неполитични.

Осим њих постоји и интелектуално-политична емиграција, прецизније литерарно-политична, коју чини неколико виђенијих прозних писаца који су отишли из Србије из политичких разлога (један се ипак вратио, пошто је одлазио-долазио). Кажу отишли су из протеста (због национализма, политике Београда, и Милошевићевог режима). Ми који смо остали, из протеста (због истих разлога) смо протестовали – овде.

Неки од њих пишу да су „прогнаници из властитог завичаја”, при том не наводе ко их је, и како то, прогнао, али ипак од Србије траже националну пензију, да будем малициозна. Но, бити прогнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биографију. Само један од њих је заиста добио по глави (кажу не циљано, али има човек право на страх), покупио се и отишао. Други су спаковали кофере јер се у Србији нису осећали добро и сигурно. Као што се нико тада у Србији није осећао добро и сигурно.

Напустити земљу из било ког разлога (економског, политичког, приватног) легитимно је право избора. Рат, распад земље, страх и неспокојство, су давали довољно разлога. Па, ипак, једно је ствар принуде (протеривање, мобилизација, налог власти), а сасвим друго када то није принуда него ствар избора, својевољне одлуке. А показало се, парадоксално, да баш они који нису отерани, и натерани, из земље, још увек имају с њом нерашчишћене рачуне. Још увек се осврћу у гневу.

Имам разумевања, напуштање дома или домовине (што не мора бити идентично),никоме не може пасти лако, јер се измешта из познатог окружења, од фамилије, пријатеља, културе… Немогућност асимилације у нову средину, изглобљеност и осећај неприпадања су нужне последице. Неостварени, непотпуни (крњи), идентитети озбиљно су питање данашњих глобалних миграција.

Но, за остварене писце то (идентитет) не би морао бити проблем, сама се креација противи томе, нуди надомештање принудних, и личних, осујећености. Па, ипак, може бити да проблем настаје када се с емиграцијом идентификујемо, када она постане наш лични наратив, или пак, наше занимање. Или када се именицом емигрант служимо као одбрамбеним механизмом, па још и оружјем против дојучерашњих сународника (или само суграђана) – оних који су остали.

Та стална фрустрираност, пизма, кивност и острашћеност, после толико година – као да се ништа није променило – изгледа пре јадно и за жаљење него што вређа. Освртање у гневу на остављеног љубавника*(,,макар” Он био Београд), па још и бацање на њега кривице за издају** одувек је било неукусно. Поготову ако Он нема примедбе на остављање. А колико знам нема. Осим ако не желите да му се вратите?! Али онда покажите мало љубави.

*Алузија на изјаву Даше Дрндић да са Београдом има готово љубавни однос (Очекујем да се догоди револуција, интервју, ,,Политика”, Културни додатак, 12. новембра, 2011).

**Осећам се изданом од овог града, Idem