Po jevrejskoj legendi kad je Eva pojela zabranjeno voće, obuzela ju je ljubomora zbog besmrtnosti i čednosti ostalih stvorenja u raju. Zbog toga je, kako ne bi ostala sama, nagovorila životinje da pojedu jabuku sa zabranjenog drveta i sve ih je ubedila osim ptice Feniksa, kojuje Bog zbog toga nagradio, poklonivši jojceo skriveni grad i hiljadu godina života, posle čega bi sagorelau vatri. Dodatna nagrada bila je da se ponovo rodi iz jajeta koje je posle nje ostalo u pepelu.

Ova priča me je uvek podsećala na to kako je glumačko zanimanje slično Feniksu,a ipak tako potcenjeno! Stotinu puta iz pepela sinoćne, glumci ponovo ožive predstavu, ali nigde nagrade kao Feniksu. Bogdan Diklić se iza scene onesvestio, a glumci su igrali predstavu bez njega! Iz toga proizilazi razuman zaključak da je njegova uloga bila beznačajna, suvišna. To nije tačno! Novinari su zabeležili kako su glumci bili heroji, jer su igrali predstavu bez Diklića. A zašto su igrali? Zar glumci nisu ljudi? Zar nisu mogli spustiti zavesu i poslati nekog pred publiku da kaže: „Dik se onesvestio, čekamo hitnu pomoć...”.Ko će da vrati trenutak dostojanstva koji je ispušten i kako će da popravi loš utisak?!

Dokle će da se neguju laži dvadesetogveka poput one da predstava ne sme da se prekine? „The show must go on!” Kako ne sme?! Šta je predstava, je li ona dragocenija od ljudskog života, značajnija? Zašto svaljuju krivicu na publiku, ona nije čudovište, nju sačinjavaju ljudi koji bi se rasplakali, strepeli, sve svoje dobre želje usmerili prema Diku, da izdrži, da se bori, da uprkos tamnim senkama koje su se nadvile nad njim, ostane sa nama! Odakle potiču parametri nečovečnog odnosa prema scenskoj delatnosti, prema glumcima? Ko je tu laž prosuo, kada, kako je opstala kroz vreme do današnjeg dana?! Kome je išlo u prilog da tako ponizi jedno zanimanje koje teži uzvišenosti? Zar to nije strašno da čovek iza kulisa leži na patosu onesvešćen, stiže hitna pomoć a glumci nadčovečanskom snagom moraju da skrivaju strah, izbezumljenost, prave se na sceni, glume, nadjačavaju komešanje iza u mraku, da publika ne bi ništa primetila! Ponižavaju sebe, devalviraju publiku, brišu saosećanje zbog neke sadističke krilatice koja je davno puštena u orbitu. Sigurno im nije bilo prijatno!

Niko od nas nije nezamenjiv, ali niko ne zaslužuje da mu se to tako drastično kaže, ni glumcima. Miodrag Andrić, čuveni komičar, zvani Ljuba Moljac, umro je na sceni i dobioogroman aplauz,ali jedan lekar koji je sedeo u trećem redu, popeo se na scenu da mu pomogne jer je video da to nije gluma, prepoznao infarkt... Predstava se nije igrala dalje, da je Dik pao na sceni, takođe stala bi,ali po starim pravilima, moral pozorišta diktira da sve što se može sakriti od publike – sakrije, sve što se može lagati, da se laže...

Prošla su ta vremena! To je kriminal! Razumem da je pre sto godina tako bilo, ali zašto je tako danas, kad je jasno da je to nipodaštavanje i publike i glumaca. Publika zaslužuje da u svakom trenutku bude deo predstave, pogotovo onog dramatičnog dela koji se zove život. Novo doba mora da stvori novo pozorište sa novim pravilima.

Kad je Danilo Lazovićumro, bilo je u jeku snimanje serije „Stižu dolari”, a SinišaPavić je rekao: „Znam da niko od nas nije nezamenjiv, ali u našoj seriji Danila niko neće da zameni. Prekidamo seriju”. Spisateljska veličinaSinišaPavić i velika popularnost koju uživa upravo proizilaze iz njegove ljudske veličine. On je odao počast svom glumcu! Daču Lazovića zaista niko nije zamenio i serija je naglo okončana. Ovakvih izjava SinišePavićanema u serijama, ali ih ima na pretek u svojim emocijama koje podastire pred publiku. On publici ne podvaljuje i zato ga narod voli, on je svakako preteča tog novog pozorišta koje priželjkujem...