По јеврејској легенди кад је Ева појела забрањено воће, обузела ју је љубомора због бесмртности и чедности осталих створења у рају. Због тога је, како не би остала сама, наговорила животиње да поједу јабуку са забрањеног дрвета и све их је убедила осим птице Феникса, којује Бог због тога наградио, поклонивши јојцео скривени град и хиљаду година живота, после чега би сагорелау ватри. Додатна награда била је да се поново роди из јајета које је после ње остало у пепелу.

Ова прича ме је увек подсећала на то како је глумачко занимање слично Фениксу,а ипак тако потцењено! Стотину пута из пепела синоћне, глумци поново оживе представу, али нигде награде као Фениксу. Богдан Диклић се иза сцене онесвестио, а глумци су играли представу без њега! Из тога произилази разуман закључак да је његова улога била безначајна, сувишна. То није тачно! Новинари су забележили како су глумци били хероји, јер су играли представу без Диклића. А зашто су играли? Зар глумци нису људи? Зар нису могли спустити завесу и послати неког пред публику да каже: „Дик се онесвестио, чекамо хитну помоћ...”.Ко ће да врати тренутак достојанства који је испуштен и како ће да поправи лош утисак?!

Докле ће да се негују лажи двадесетогвека попут оне да представа не сме да се прекине? „The show must go on!” Како не сме?! Шта је представа, је ли она драгоценија од људског живота, значајнија? Зашто сваљују кривицу на публику, она није чудовиште, њу сачињавају људи који би се расплакали, стрепели, све своје добре жеље усмерили према Дику, да издржи, да се бори, да упркос тамним сенкама које су се надвиле над њим, остане са нама! Одакле потичу параметри нечовечног односа према сценској делатности, према глумцима? Ко је ту лаж просуо, када, како је опстала кроз време до данашњег дана?! Коме је ишло у прилог да тако понизи једно занимање које тежи узвишености? Зар то није страшно да човек иза кулиса лежи на патосу онесвешћен, стиже хитна помоћ а глумци надчовечанском снагом морају да скривају страх, избезумљеност, праве се на сцени, глуме, надјачавају комешање иза у мраку, да публика не би ништа приметила! Понижавају себе, девалвирају публику, бришу саосећање због неке садистичке крилатице која је давно пуштена у орбиту. Сигурно им није било пријатно!

Нико од нас није незамењив, али нико не заслужује да му се то тако драстично каже, ни глумцима. Миодраг Андрић, чувени комичар, звани Љуба Мољац, умро је на сцени и добиоогроман аплауз,али један лекар који је седео у трећем реду, попео се на сцену да му помогне јер је видео да то није глума, препознао инфаркт... Представа се није играла даље, да је Дик пао на сцени, такође стала би,али по старим правилима, морал позоришта диктира да све што се може сакрити од публике – сакрије, све што се може лагати, да се лаже...

Прошла су та времена! То је криминал! Разумем да је пре сто година тако било, али зашто је тако данас, кад је јасно да је то ниподаштавање и публике и глумаца. Публика заслужује да у сваком тренутку буде део представе, поготово оног драматичног дела који се зове живот. Ново доба мора да створи ново позориште са новим правилима.

Кад је Данило Лазовићумро, било је у јеку снимање серије „Стижу долари”, а СинишаПавић је рекао: „Знам да нико од нас није незамењив, али у нашој серији Данила нико неће да замени. Прекидамо серију”. Списатељска величинаСинишаПавић и велика популарност коју ужива управо произилазе из његове људске величине. Он је одао почаст свом глумцу! Дачу Лазовића заиста нико није заменио и серија је нагло окончана. Оваквих изјава СинишеПавићанема у серијама, али их има на претек у својим емоцијама које подастире пред публику. Он публици не подваљује и зато га народ воли, он је свакако претеча тог новог позоришта које прижељкујем...