Горе ли компјутери?

Бројеви су невероватни и готово да су непојмљиви, јер не можемо ни са чим да их упоредимо. Већ први податак звучи невероватно – да је прошле године у свету послато сто седам трилиона електронских порука, односно двеста деведесет четири милијарде дневно. Покушавам данима да замислим ту количину текста и информација, али то ми уопште не полази за руком. Међутим, оно што је најстрашније у томе јесте податак који каже да је чак 89 одсто тих пошиљки заправо рекламно ђубре, злокобни спам, који нежељено стиже до наших компјутера. Тек свака десета порука је права порука, остало заправо није ништа.

Али и остали бројеви су на неки начин застрашујући. Рецимо, податак да се тридесет шест милијарди фотографија годишње постави на Фејсбуку или, пак, да се сваког дана на Јутјубу погледају две милијарде разних видео-записа. То је невероватна количина енергије која је употребљена за пуку забаву, а која се највише користи – или како неки кажу – злоупотребљава током радног времена.

Иза тих бројева стоји армија од скоро две милијарде корисника Интернета која користи нешто мање од три милијарде електронских адреса. У исто време они могу да посећују око две стотине седамдесет милиона веб-сајтова и око сто педесет милиона блогова.

Број који највише опчињава је податак да Фејсбук тренутно користи шест стотина милиона људи! Шестсто милиона људи који свој друштвени живот замењују виртуелним друштвеним животом у којем све више пуцају границе интиме и приватности јер је стално потребно да се уради нешто ново, нешто непоновљиво, нешто што још нико није видео. Рецимо, фасцинантан је податак да је осам милиона људи пратило Леди Гагу на Твитеру. Осам милиона! То је нешто мање од броја становника Србије. Додуше, не верујем да би сви становници Србије дали подршку Леди Гаги, али живимо у необичном времену и све је могуће.

И док ми глава пуца од свих тих бројева, покушавам да замислим самоћу која окружује једног сликара, музичара или писца. Колико људи ће видети сликареву слику, чути музичареву композицију или прочитати пишчеву књигу? Почетни тираж књига данас код нас износи између петсто и хиљаду примерака. Ако заврши у неком музеју савремене уметности, сликареву слику видеће неколико хиљада људи. А ако је у питању савремени композитор тзв. озбиљне музике, његова композиција биће изведена неколико пута у полупразним концертним дворанама и можда ће се – доиста можда – наћи на неком компакт диску.

Бројеви се радикално разликују, али ипак тај самотни напор, та спремност да се верује у способност других људи да постану својеврсни пријемници уметничког надахнућа буди у многима осећај страхопоштовања. Да, како је то лепо рекла Карсон Мекалерс у наслову свог романа, „Срце је усамљени ловац”. Али данас је све мањи број људи који имају стрпљења за самоћу или који су вољни да се посвете самоћи. У моди су велики бројеви и склоност припадању маси. Бити један од шест стотина милиона чини човека мрвицом, неспособним да ствара свој свет јер га то чини различитим, особом која штрчи и не уклапа се у „врли нови свет” који му технологија нуди, инсистирајући на брзини као на главној одлици квалитета. Што брже добити информацију, што брже скинути неки видео или слику, што раније дознати и проследити даље неки крајње безначајан податак, као што је мустра чипке на гаћама Леди Гаге.

Нисам лудиста, не залажем се за уништавање и ометање технолошког развоја, већ сам зачуђен спремношћу људи да под паролом изражавања себе и својих индивидуалности заправо постану безличнији него што су икада били.

Када само помислим колико људи је деценијама веровало да се Орвелов свет крије у идеологији тоталитаризма, а он се заправо сакривао у свету технолошког развоја. Оно за шта се у почетку веровало да највише доприноси ослобађању човека и слободи говора показало се као средство које омогућава највећу меру контроле. Питање је дана када ће се велике светске силе, и то без обзира на њихове различите идеологије, ујединити да би донеле прописе и смислиле начине ефикасне контроле Интернета и разних програма.

Некада су се тоталитарни лидери плашили књига и спаљивали их на ломачама. Изгледа да иста судбина кад-тад чека компјутере. Једина је разлика у томе што нико није размишљао о екологији у време када су књиге гореле. Нови диктатори мораће прво да обраде компјутере и одвоје токсичне од нетоксичних делова како тај пламен не би начинио још већу штету. С друге стране, што су старије, књиге све лепше горе. Не знам како је са компјутерима. Горе ли они уопште? И ако горе, развијају ли неке отровне димове који могу да нам науде? И има ли разлике између ватре од старих и нових рачунара?

По свему судећи, са компјутерима неће бити тако весело као са књигама. Уз велику ломачу књига могао је човек да се огреје, попије пиво и поједе кобасицу. Уз смрдљиву ватру запаљених компјутера неће моћи ни да се седне, а камоли да се наздрави новим временима. Ето једне мале али корисне сугестије онима који нам одређују будућност – чувајте књиге, оне боље горе.