Ето, и Хрватска се отиснула пут Европе. Још један комадић Југославије пошао је тамо гдје је цијела Југославија некада могла бити, само да њезини владари, вождови и врховници, нису имали неке друге планове. Али овај комадић је, чини ми се, пресудан, јер након што је Европа прихватила Хрватску, она се, заправо, обавезала да ће прихватити и све оно и све оне који за Хрватском иду по некој географској, историјској, културној, политичкој, језичној и свакој другој логици. Да је на Словенији стало, остатак Југославије могао је остати изван Европе, али чим је ушла Хрватска, за њом ће нужно Црна Гора, Србија, Македонија, Босна и Херцеговина и, наравно, Косово, без обзира на то како и на који начин доживљавали ову социјалистичку аутономну покрајину, која је, по некој чаролији Устава из 1974. творила и СР Србију и СФРЈ. Преговори с Хрватском и јесу тако дуго трајали, барем двоструко дуже него са било којом другом данашњом чланицом Европске уније, зато што је и онима у Бриселу било јасно да иза дивље, корумпиране, несређене, ојађене, балканске Хрватске иде и низ истих таквих, па и горих, хрватских рођака и браће.И немогуће је зато ,,уоквирити” Европу, тако је,,довршити”, а да Србија и други остану вани.

Грађани Хрватске након уласка у Европску унију сигурно неће боље живјети. На бољи живот, какав је доносила Европа, закаснили смо десетак година. Посљедњи који су профитирали били су Чеси, Словаци, а поготово Пољаци. Нама Европа пружа могућност за нешто друго, што је, можда, важније: период уредности, мира и сређености, у којем ће судбина Хрватске и њезиног источног комшилука бити везана за судбину Париза, Прага, Берлина... Без обзира на све катаклизмичаре и пророке свјетских пропасти и ратова, обећање такве судбине у нашем случају дјелује спасоносно. С обзиром на претходна историјска искуства, Хрватима и Хрватицама бит ће боље да буду европски пролетаријат, носачи кофера и багажери по европским аеродромима и жељезничким колодворима, собарице, кафе кухарице, сладоледари и кошпицари по медитеранским свратиштима, него све ово што су били до сада, још од оних давних времена када им се престало свиђати да буду славенски ситнеж под бечком круном. А тешко би се и за Српкиње и Србе могло рећи нешто друго. Европа нам, свима заједно, не може животе учинити горим него што смо их у задњих стотињак година знали учинити сами.

Али у овом хрватском свечаном тренутку једна ми друга ствар на памет пада. У алегоријском кључу, Хрватска и Србија ускоро ће се, и брже него што нам се данас чини, затећи скупа у Европској унији, као што би се након дивљачкога развода брака, којем су морали асистирати међународни судови, комисије и полиције, нашао неки средовјечни, фрустрирани, трауматизирани и прилично хистерични пар. Занимљива је то прича: премда једно другом памте свако учињено и неучињено зло и неправду, премда се трајно не подносе и од тог су неподношења у великој мјери формирали своје идентитете, међусобно се добро познају, боље него што познају икога у том новом друштву. И шта ће се сад између њих десити? Смисао, наравно, није у томе да се поново заљубе, али можда јест у томе да једно другоме буду помоћ и поуздање међу свим тим туђинцима. На крају крајева, остали на њих гледају с таквих висина, презирно и помало незаинтересирано, да никога свог ту и немају, осим једно другога, осим заједничких невоља и заједничког језика. Можда би Србија и Хрватска у Европи могли преболити посљедице свога дивљачког развода.

Народима и државама бивше Југославије Европа би требала донијети ,,умир крви”. Стат ће се с крвном осветом, јер ће бити промијењена историјска, културна, а у великој мјери и државна парадигма. Иако ће границе и даље постојати, њихово значење и смисао ће бити релативизирани. Ни с једне, ни с друге стране више не би требала бити она најгора и најтежа, блиска туђина. Домови протјераних људи неће бити с оне стране границе. Људи се неће погнутих глава враћати кући, нити ће комшилук доживљавати као пријетњу. Тај процес започиње хрватским уласком у Европску унију. И не може бити да то није добро.