Prošle godine pšenica je otkupljivana po ceni od 17 dinara po kilogramu. Onda je nastupila, baš nekako posle žetve, svetska ekonomska kriza. Sejači žita radoznalo su čekali da vide kakvu će krizni štab (ako ga ima razumnog) odrediti otkupnu cenu pšenici ove, 2009. godine. I ona je ogranula kao senzacionalna: ove godine kilo žita staje devet i po dinara!

Šta ja o tome mislim? Prvo, kao da se vlastima u međuvremenu pod udarcima ekonomske krize „lebac ogadio”. Nije im stalo do njega. Imaju važnijih stvari, takozvane prioritete. Neki od tih prioriteta se i meni sviđaju, ali kad je u pitanju kora hleba, meni je ona i danas slatka, čak slađa nego ranije. Njima je možda lično, pojedinačno, kora hleba slatka, ali kad već moraju negde da usisavaju pare, oni ne biraju mesta gde se novac presipa, nego su udarili na sejače i žeteoce žita.

Raduju se određivači cena što će ove druge krizne godine, početi da stiže novac odande odakle se niko nije nadao. Iz svakog kilograma požnjevene i na prodaju date pšenice steći će se sedam i po dinara! To će biti „ušteda”. Štednja je vrlina kojoj majke uče decu. Biti štedljiv je ukras moralnog profila svakog onog ko je takav. Štednja je oličenje skromnosti, ali štednja na grbači proizvođača osnovne namirnice (žita) oduvek je posmatrana ispod oka kao avanturistički potez. Avanturizam je zabavan u literaturi i u masovnim medijima, ali avanturizam na njivi može da bude nešto sablasno. Marks je optuživao kapitalizam da svojim ćudima preti odvajanjem stanovništva od sredstava za život, što su rani prevodioci, još nevični autorovom rodnom nemačkom jeziku prevodili kao strah od „odvajanja stanovništva od namirnica”. Ne propagiram sad ništa, jer su i potonja marksistička društva morala gvozdenim šipkama da okuju pekare u kojima stoji narod gladan hleba, ali opominjem na istorijski moguć udar u pravcu odvajanja od namirnica! Čuvajte se avanture. „Attendite!” piše na kikindskoj gradskoj većnici, što znači „budite na oprezu, čuvajte se!”

Pitao sam svog prijatelja Miloša Despotova, obrazovanog istraživača mokrinske seoske populacione i demografske prošlosti, ali i zemljoradnika, kako se to smanjenje otkupne cene pšenice objektivno ispoljava na jutru zemlje jednog zemljoradnika.

Evo izveštaja: dve stotine kilograma semena po jednome jutru 3.600 dinara, oranje 3.500, tanjiranje 1.000, mešano đubre 3.800, ureja 3.200, setva 1.000, drljanje 1.000, „maton” (protiv širokolisnih korova i palamide) 500, prskanje 1.000, vršidba 3.500. Ako ubrojimo minimum para za porez i sam seljakov rad, to će sve iznositi 25.000 dinara. Toliko je seljak uložio iz svoga džepa. (Ili moderno rečeno to je njegov transparentni input).

E sad, ako je cena žita 10 dinara po kilogramu, a prosečni prinos po jutru 1.500 kilograma, seljak je kad je žito prodao, po jutru dobio 14.250 dinara. On je dakle 2009. dao po jutru 10.750 dinara (iz svoga džepa) za ublaživanje efekata svetske krize. Seljak je dakle građanin sveta.

Kao prvo, broj oranica zasejanih pšenicom smanjiće se. To je neminovno.

I kao drugo, kakav je to otkup. Onaj za čuvenih gladnih godina posle Drugog svetskog rata bio je takozvani obavezni otkup. Radi isterivanja obaveze, mahom imućniji seljaci bili su podvrgnuti nečovečnoj torturi. Mere nisu pogodile sve seljake. Ovaj dobrovoljni otkup pšenice prisiljava sve seljake da svojevoljno, ako hoće da žanju žito, ulože po 10.750 dinara po zasejanom jutru i da ih poklone državi i narodu.

Moguće je da oni koji maksimiraju cenu ni ne znaju šta su to tanjiranje i drljanje. Oni misle da je to: ide sejač po njivi i iz ruke baca seme.

Ovako stojeći čitava ova stvar mi izgleda kao prinudna mera uperena pre svega protiv sitnog poljoprivrednog staleža, protiv malih i srednjih seljaka. Oni su tradicijom i čitavim bićem usmereni ka sejanju žita. Industrijske biljke ili masovna proizvodnja povrća spadaju u domen drugih staleža. Bojim se da i u drugim oblastima „agrara” nema nečeg sličnog. Ali o tome će se verujem izjasniti u skupštini naši vrli poslanici.