Прошле године пшеница је откупљивана по цени од 17 динара по килограму. Онда је наступила, баш некако после жетве, светска економска криза. Сејачи жита радознало су чекали да виде какву ће кризни штаб (ако га има разумног) одредити откупну цену пшеници ове, 2009. године. И она је огранула као сензационална: ове године кило жита стаје девет и по динара!

Шта ја о томе мислим? Прво, као да се властима у међувремену под ударцима економске кризе „лебац огадио”. Није им стало до њега. Имају важнијих ствари, такозване приоритете. Неки од тих приоритета се и мени свиђају, али кад је у питању кора хлеба, мени је она и данас слатка, чак слађа него раније. Њима је можда лично, појединачно, кора хлеба слатка, али кад већ морају негде да усисавају паре, они не бирају места где се новац пресипа, него су ударили на сејаче и жетеоце жита.

Радују се одређивачи цена што ће ове друге кризне године, почети да стиже новац оданде одакле се нико није надао. Из сваког килограма пожњевене и на продају дате пшенице стећи ће се седам и по динара! То ће бити „уштеда”. Штедња је врлина којој мајке уче децу. Бити штедљив је украс моралног профила сваког оног ко је такав. Штедња је оличење скромности, али штедња на грбачи произвођача основне намирнице (жита) одувек је посматрана испод ока као авантуристички потез. Авантуризам је забаван у литератури и у масовним медијима, али авантуризам на њиви може да буде нешто сабласно. Маркс је оптуживао капитализам да својим ћудима прети одвајањем становништва од средстава за живот, што су рани преводиоци, још невични ауторовом родном немачком језику преводили као страх од „одвајања становништва од намирница”. Не пропагирам сад ништа, јер су и потоња марксистичка друштва морала гвозденим шипкама да окују пекаре у којима стоји народ гладан хлеба, али опомињем на историјски могућ удар у правцу одвајања од намирница! Чувајте се авантуре. „Attendite!” пише на кикиндској градској већници, што значи „будите на опрезу, чувајте се!”

Питао сам свог пријатеља Милоша Деспотова, образованог истраживача мокринске сеоске популационе и демографске прошлости, али и земљорадника, како се то смањење откупне цене пшенице објективно испољава на јутру земље једног земљорадника.

Ево извештаја: две стотине килограма семена по једноме јутру 3.600 динара, орање 3.500, тањирање 1.000, мешано ђубре 3.800, уреја 3.200, сетва 1.000, дрљање 1.000, „матон” (против широколисних корова и паламиде) 500, прскање 1.000, вршидба 3.500. Ако убројимо минимум пара за порез и сам сељаков рад, то ће све износити 25.000 динара. Толико је сељак уложио из свога џепа. (Или модерно речено то је његов транспарентни input).

Е сад, ако је цена жита 10 динара по килограму, а просечни принос по јутру 1.500 килограма, сељак је кад је жито продао, по јутру добио 14.250 динара. Он је дакле 2009. дао по јутру 10.750 динара (из свога џепа) за ублаживање ефеката светске кризе. Сељак је дакле грађанин света.

Као прво, број ораница засејаних пшеницом смањиће се. То је неминовно.

И као друго, какав је то откуп. Онај за чувених гладних година после Другог светског рата био је такозвани обавезни откуп. Ради истеривања обавезе, махом имућнији сељаци били су подвргнути нечовечној тортури. Мере нису погодиле све сељаке. Овај добровољни откуп пшенице присиљава све сељаке да својевољно, ако хоће да жању жито, уложе по 10.750 динара по засејаном јутру и да их поклоне држави и народу.

Могуће је да они који максимирају цену ни не знају шта су то тањирање и дрљање. Они мисле да је то: иде сејач по њиви и из руке баца семе.

Овако стојећи читава ова ствар ми изгледа као принудна мера уперена пре свега против ситног пољопривредног сталежа, против малих и средњих сељака. Они су традицијом и читавим бићем усмерени ка сејању жита. Индустријске биљке или масовна производња поврћа спадају у домен других сталежа. Бојим се да и у другим областима „аграра” нема нечег сличног. Али о томе ће се верујем изјаснити у скупштини наши врли посланици.