Има ли безнађе дно

Прилично стару мисао да је свет парламентарне демократије најмање лош од свих светова које смо до сада у реалности били у прилици да упознамо, још увек није могуће оспорити одговарајућимконтрапримером.

Међутим, будући да тај свет постаје ужасан, и сваким даном све ужаснији – поставља се питање да ли чињеница непостојања реалне алтернативе може да представља утеху за било кога, укључујући и повлашћене креаторе глобалне страхоте.

Више је него извесно да масе људи– не само у земљама ,,трећег света” и не само у ,,недемократским системима”, ,,демократијама у развоју” и ,,економијама у транзицији” него и у земљама развијене економије и ,,развијене демократије” – живе на ивици глади или гладују, који умиру од последица нездраве исхране и немогућности да добију квалитетну медицинску негу или, на пример, од последица тровања штетним лековима – од сазнања да је свет у ком живе бољи од светова који су их евентуално могли задесити, немају никакве вајде.

Да ће се гомили понижених и увређених, којих је на Земљи сваким даном све више, уколико хаос који производи данашњи капитализам и данашња глобална демократија и који из дана у дан постаје све већи – у догледно време придружити и они који још увек делују ,,равноправнији” од осталих – више је него извесно.

Као што је извесно да у случају еколошких катаклизми армагедонских размера до којих ће неминовно доћи уколико се систем који влада светом из корена не промени – што, на ужас, делује немогуће, а сва је вероватноћа да ће постати могуће тек онда када буде касно – поштеђен неће бити нико.

Свет у ком данас живимо – макар и даље био најмање лош од свих светова које би било могуће створити, уједно је и најгори од свих могућих светова – управо због тога што укида могућност изгледне алтернативе и ускраћује могућност побуне која не би подразумевала очајнички нихилизам. Стога – будући да је потреба за побуном једна од најљудскијих човекових потреба – не треба да чуди што су примери убилачког и самоубилачког нихилизма све жешћи и чешћи.

О моралном и духовном стерилитету данашњег света на сликовит начин говори чињеница да је аутор једног од ретких покушаја артикулације глобалног незадовољства и дефинисања правца и смера евентуалне смислене побуне – човек који је загазио у десету деценију живота!

Стефан Хесел, деведесеттрогодишњи ветеран француског Покрета отпора, политичар и мислилац, прошле године је објавио кратку књигу чији би наслов у преводу на српски гласио ,,Побуни се” и која је у приличној, али никако у задовољавајућој мери узбуркала јавност Запада.

Уколико данашњи двадесетогодишњаци, тридесетогодишњаци, четрдесетогодишњаци и педесетогодишњаци, првенствено на Западу, али и у другом деловима света, апел овог старца –као што готово сигурно неће – не буду схватили озбиљно – данашњи десетогодишњаци ће, плашим се, веома брзо да се побуне на начин који ће и њих и нас са њима пречицом одвести тамо где смо се и запутили.