Инјекција истине

,,Ко данас жели да пише истину треба да савлада многе препреке. Треба да има смелости да пише истину и ако је свуда сузбијају. Потребна је мудрост да би истину спознао” (Бертолд Брехт). Елементе Брехтовог казивања нађох у управо штампаној књизи ,,Дневник самоће” Видосава Стевановића, књизи која је литерарно и документарно сведочење о улози дела српске интелектуалне ,,елите” у времену српске катастрофе која нас је снашла деведесетих година. Сведоци смо каљања часног позива српских интелектуалаца који су, имајући у рукама медије, тровали излуђени народ. Логично је да у средњем, маргинализованом, грађанском слоју поменута књига намеће многа болна подсећања.

У исто време ,,Политика” ми је привукла пажњу текстом у коме се тврди да је, између осталих, са генералом Младићем, својевремено, разговарао и Добрица Ћосић. Да сам судија одмах би рехабилитовао генерала! То је човек који је наметнутим злоделом доживео метеорски успон захваљујући томе што се, по мом мишљењу, покорио менторима те је пристао да прима инјекције националмеморандумског типа дела Српске академије наука. ,,Ствараоци меморандума никада се нису изјаснили за коју ће се варијанту одлучити, типично за њихово лукавство окорелих стаљиниста који су преживели многе чистке и партијске вртоглаве заокрете. Све раде кријући се, говоре мутно и неодређено, али обавезно свечано и патетично јер себе сматрају мудрацима. И нико им није рекао да су будале и самозадовољне штеточине, ни њихове жртве”.(,,Дневник самоће”, стр. 506)

Приношење жртава на олтар тако накарадног дејства је неопростиво. Добро се, са нелагодом, сећам радника Раковице који су, очигледно не знајући о чему се ради, дизали руке за нешто њима непознато: за тотално и погубно националистички оријентисани меморандум, који поседујем за случај да и мени неко каже да не знам о чему се ради. Подсећам да је управо тада и у таквим темпираним околностима, велики књижевник Борислав Пекић изгубио изборну трку са Војиславом Шешељем, који је касније с разлогом доспео тамо где је доспео.

Отац нације, како га је народ крстио, а боље би било да до крштења није ни дошло, оставио је за собом ,,синове српства” са учинком да годинама свет упире прстом на нас као да смо кужни.

Пошто претпостављам да ће се наћи још понеки песник да ми замери што сам писао и стварао у време комунизма, нека одмах зна да је то тачно. Да, писао сам јер иако нисам био члан партије био сам пример да су комунисти бирали најбоље и плаћали одлично. Хајде сада покушајте да нешто урадите а да не припадате некој од водећих партија. Мало морген, како рече бивши газда.