Jedan prijatelj mi je ispričao sledeće:

,,Ustajem u osam sati ujutru i odmah sipam vodu u električno kuvalo kako bi brže provrela. Kesicu instant kafe sa oznakom ’tri u jedan’ sunem u šolju i prelijem ključalom vodom. Oteturamse bunovno do kupatila i električnu četkicu za zube, koja ima dve brzine, prekrijem slojem paste na čijoj tubi piše ’sve u jedan’. Nakon ostalih nužnih potreba i obaveza u kupatilu, obučem se i surduknem onu kafu niz grlo u želudac (obično preskačem doručak i kasnije ga nadoknađujem duplom dozom ručka u restoranu brze hrane), uzimam torbu i istrčavam iz kuće sunovraćujući se niz stepenište. Zatim kupujem novine na kiosku ispred zgrade u kojoj živim: desetak stranica sa velikim fotografijama i sažetim događajima dvadeset četiri časa naših života, sa sve reklamama.

Do kancelarije putujem oko trideset minuta ako je saobraćajna gužva uobičajena, a više od četrdeset minuta ako se pojavi neka vanredna okolnost, kao na primer: štrajkovi, radovi na ulicama, međunarodne posete visokih i nešto nižih zvaničnika, kvarovi na vozilima gradskog saobraćaja, elementarna nepogoda, hapšenje ili, ne daj bože, neka nesreća... Ukoliko nema gužve, prelistam novine dok čekam smenu crvenog i zelenog svetla na semaforu. Ponekad ih pregledavam i duže dok čekam da prođe kolona štrajkača koja nešto traži (najčešće isplatu višemesečnih ili višegodišnjih dugovanja) ili se protiv nečega buni. Pre nego što počnem da čitam novine, odlepim isečak na nalepnici obavezne nagradne igre za podizanje tiraža. Kao i obično, na kuponu piše da ću sutra imati više sreće. To i nije tako loše iz dva razloga: prvi je da će sutra svakako doći, a drugi, da ću sutra možda biti srećniji. To me ispuni optimizmom, iako mi se to ’srećnije sutra’ stalno obećava na sve strane, a nekako ispadne da uvek liči na danas ili juče.

Uvek, bre, žuriš da stigneš na posao, nalivaš se tom kafom ’tri u jedan’, nagutavaš se vitamina koji su sabijeni u male pilule sa brzim energetskim delovanjem. Stalno smišljaš kako da što brže dođeš do uspeha i novca, jurcaš da odvežbaš trening od dvadeset minuta koji zamenjuje dvočasovnu šetnju, žuriš da završiš ubrzani kurs bilo čega što će te za kratko vreme kvalifikovati za neki rezervni posao, ukoliko izgubiš sadašnji zbog globalnog krivca ’svetske ekonomske krize’...

Nakon svega, ponovo se vraćaš u teretanu da, makar, desetak minuta udaraš u džak kako bi se oslobodio nakupljenog stresa od sve brzine, loših vesti na poslu, iz novina, sa televizije, sa ulice, od prijatelja...

Dok se vraćam kući, skraćujem vreme na raznim stajalištima čitajući skraćeno izdanje neke knjige ili listajući nekakvu džepnu enciklopediju.

Kad stignem u stan, već je vreme za večeru. Stavim pile u mikrotalasnu pećnicu, napravim pire krompir iz kesice ’Za jedan minut’. Za to vreme pogledam neku emisiju na televiziji od koje su reklame uvek mnogo jače i iznad svake teme ili događaja.

Na kraju, uzmem pilulu za brzo uspavljivanje da bih se ujutru oran probudio za novi, brzi krug svakodnevnog života.

Izvini, ja se raspričao o sebi a ne pitam te: Kako ti živiš?”.