Не знам ништа о „Случају службеника Александра Тијанића”, осим онога што сам као и сви, могла да прочитам у медијима. Ради се, наиме, о првој свесци едиције „Против заборава” коју издаје Јуком – Комитет правника за људска права. У тој публикацији Тијанић је, између осталог, описан и као човек чије је јавно деловање било део припреме за атентат на Зорана Ђинђића. Због тога је Тијанић тужио издавача, председницу Јукома, Биљану Ковачевић-Вучо. Цела прича могла би да буде њихова ствар – сукоб између Тијанића, са једне стране, и Биљане Ковачевић-Вучо и Бебе Поповића, некадашњег шефа владиног бироа за медијеса друге, да прича која траје већ неко време није и нешто више од обичне грађанске парнице.

Наиме, сећамо се како је на једном рочишту у овом процесу грађанина Тијанића против грађанке Вучо дошло до инцидента, о коме су брујали сви овдашњи медији. Биљана Ковачевић-Вучо је на суђење повела своју публику, па је један од њених следбеника насрнуо на Тијанића у ходнику суда, после чега је Тијанић узвратио. Затим је, неком другом приликом, један ревносни активиста ЛДП-а на улици опсовао Тијанића, после чега му је овај одговорио песницом у лице.

Није нелогично закључити да Комитету за људска права некако одговара да се суђења ове врсте заврше инцидентом, те да је провокација непријатеља, после чега ће уследити медијска фртутма, најбољи начин да се ослаби противник. Али председница Комитета за људска права, очигледно не мисли да су људска права једнака за све. Она и њени следбеници имају права да вређају своје противнике, док њихови противници немају права да им узврате?

Зашто ово пишем? Зато што сам пре два дана, случајно, на Интернету, на сајту Б92 пронашла овај позив: „Комитет правника за људска права – YUCOM позива вас да присуствујете суђењу по тужби Александра Тијанића против YUCOM-а као издавача књиге ’Случај службеника Александра Тијанића’, у уторак, 27. јануара 2009, са почетком у 9.00; Први општински суд у Београду, судница 36 на другом спрату. На овом рочишту сведочиће Предраг КораксићCorax, који је израдио карикатуру на насловној страни објављене књиге.

Позив је упућен, очигледно, слушаоцима ове радио-станице, посетиоцима сајта Б92, и грађанству које верује да је Биљана Ковачевић-Вучо, са својом борбом против Тијанића, у праву.

Зашто се грађани позивају на једно приватно суђење, ако не да би својим присуством, бројношћу, коментарима, а могуће и неком бурном речју, повиком или увредом показали на суду на чијој су страни? Зашто је председници Комитета за људска права потребна подршка публике, зашто су јој потребни следбеници на овом суђењу, ако не да би застрашили противника или га у најбољем случају изазвали да реагује? Тако се од суђења прави пијаца или још горе – тако се од суђења прави спортска утакмица са високим ризиком. У процесу за клевету, идеја са навијачком публиком која се позива да присуствује суђењу изгледа као нова метода утицања на суд? Ко ће га знати, тек у овој причи, нису важни ни Тијанић ни Биљана Ковачевић-Вучо него принцип. То су две Србије на суду – једна која се самопрокламује за барјактара грађанских слобода и демократије и друга која је оптужена за мрак сваке врсте. Можемо ли да замислимо да Тијанић на сајту РТС-а позове на ово суђење све оне који воле програм Националног сервиса, који поштују његов опус, обожавају његов оштар језик и који очима не могу да виде другу страну?

Ово може бити прича о нашим медијима, о нашим политичким странкама, али, пре свега, ово је прича о нашем правном систему. Ова бизарност из нашег дељења правде само показује да у овој земљи неки имају више права од других, те да је правда овде нарочито осетљива на политичку коректност и бројност подршке онога ко је тражи.