Nikad nisam bila sklona da između dva zla jedno zlo proglasim dobrim samo zato što nemam drugih izbora. Zlo je uvek zlo i ako jedno zlo smeni drugo nikako ne znači da se ono prethodno zlo pretvorilo u dobro. Imam običaj da tvrdim kako je meni svakim danom sve gore otkada sam stupila na pozornicu života. Znam da je u to teško poverovati, ali moj dugi život svedočida je ipak tako. Ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su ulice života jednosmerne... Jedina je pravda na ovom svetu što sve te ulice vode istom kraju. Ne može se nazad, nema sporednih ulica koje bi vodile u nekom drugom pravcu. A kad je tako, a tako je, onda smo dužni da uprkos svim nedaćama nastojimo da budemo srećni, da uživamo u svakom datom trenutku, da se divimo svemu što je u našoj ulici. Možda drugu priliku da nas Sunce greje nećemo imati. Živimo u vremenu koje umire uporedo sa nama, zato ljudi ne bi smeli nikako da se plaše da pokažuono što oni zaista jesu.

Mi smo svetlost, blesak i toplina svemira.

Koliko je vremena preostalo?

Običaj je mnogih naroda, na višem civilizacijskom nivou, kad ne znaju o čemu bi naklapali,da zapodenu razgovor o vremenu. Lako je njima jer njihov jezik razlikuje vreme i vreme... Vreme proticanja života, osvajanja prostora, putovanja kroz predele ili vreme kao klimatski sklop ovog časa, kao toplo, hladno, vetrovito, maglovito... Jesenja sonata... Pade mi napamet komentar čuvenog lingviste Midhata Riđanovića u kojempiše o glupostima pravopisa, on bi ga poenglezio sa Velikim smislom: „Kod nas se krava Šarulja piše velikim, a sve religije,hrišćanstvo, islam, budizam itd. malim slovom.“

„Vreme leti na mlazni pogon“, govori majstor Simić, vodoinstalater koji popravljajući naprsle cevi uništava ostalo pokućstvo, jer boreći se sa vodenom stihijom – ko bi mislio o tome da čuva krhke čaše koje su se zatekle okolo-naokolo!

„Zar je već?! Oh, da dan traje duže“, koliko puta tako ganjamo vreme kad nas rokovi pritisnu a nismo završili zadati posao. A kako je tekteško raditi bez rokova, svakodnevno uglavljivati iste komadiće slagalice. „Ustani, operi se, obuci se, razmesti krevet, operi šerpe i kreni...“

Hebrejski jezik ima različite reči za značenja vremena, vreme koje valja oblake i donosi kišu označavaju množinom reči sunce, a ono veliko, za ljudski um neuhvatljivo vrememnožinom reči dan! Dani koji mogu i istorijske presude da nagoveštavaju. Tako je čuvena Isusova rečenica „Došlo je vreme“ kazivala kako je izraelski narod stigao sa Rimljanima do ivice katastrofe koja će da promeni njihovu istoriju. Nadolazeća katastrofa je, po Jovanu Krstitelju, morala korenito da promeni međuljudske odnose i da izravna goleme razlike. „Ko ima dve košulje neka daruje jednu onom ko nema nijednu.“

A Isus je govorio: „Stižu dani opsade kad će tvoj neprijatelj sa svih strana da gađa i satrećete zajedno s tvojom decom, neće ostaviti u tebi kamen na kamenu, jer nisi prepoznao vreme svoje posete.“

U prošlom veku su istraživači biblijskih predanja S. Dod i Lojd Gaston došli do zaključka da su Isusove reči bile proročanske, nisu ih jevanđelisti kasnije prepevavali. Naučnici su, naime, prepoznali vavilonski stil pisanja od pre naše ere, dakle uobičajeni sklop reči pre rušenja Drugog hrama 70. godine naše ere u Jerusalimu, što je Isus predvideo. Govoreći narikačama na putu prema Golgoti, njegove su reči bile brže od vremena: „Nemojte da oplakujete mene, žalite sebe i svoju decu.“