Како године одмичу, све лепши и све чудеснији постаје ми свет. Имам на уму, рецимо, савршену структуру руже и тајанствени лавиринт пресеченог нара. Сатима бих могао да уживам у њиховом савршенству. Или у компактности орахове љуске, у навојима главице лука. Како јадно, у поређењу с њима, делују „бука и бес“ људске егзистенције! Да, Шекспир је био у праву: живот јесте једно „величанствено ништа“, „прича коју идиот прича“ и од које ми чујемо само његове неартикулисане гласове. Закључак се сам намеће: Човек је уљез у свету који нас окружује, он је новопридошлица, дошљак који не намерава да се прилагођава другима, али који је рад да друге прилагоди себи. Једно питање и даље остаје: Ко је, онда, идиот који прича животну причу?

Погледајмо овако: на сцени су, да тако кажемо, човек као симбол људског рода, свет као симбол неког нејасног али генијалног надахнућа, песник који савршено претвара стварност у речи (и, дакако, речи у стварност) и, на крају, идиот. Да је Шекспир своју драму (а реч је о „Магбету“) писао данас, политичка коректност не би му дозволила ни да помене идиота а камоли да га уведе на сцену. Истини за вољу, идиот се и не појављује на сцени јер у том тренутку није био потребан аутору, али нема сумње да би га он брзо увео у радњу само да му је био потребан. А лако могу да замислим да би Шекспиров избор заправо била идиоткиња, односно, неко од дечака седефастих образа који су играли женске улоге у позоришту тог времена.

Дакле, на сцени која је заправо гола, те тако неодољиво подсећа на опустошене сцене из Бекетових драма, седи идиоткиња, једри дечак који је изазовно одигао своју хаљину, тако да му бутина засија сваки пут када се помери. Мало касније, на сцену стиже Живот, који толико пиљи у дечакову бутину као да никада није видео нешто слично. Песник, који седи у једној од ложа, окружен женама, помишља како би све то требало прерадити и написати нову верзију у којој би живот добио много већу улогу. Он је чак спреман да крене истог трена да се баци на посао, али доспева само до врата, одакле га враћају назад две голе женске руке.

Можда би, да је бард успео да се искобеља, и тај чувени цитат звучао другачије и не би сметао оним чистунцима који наводно желе да очисте језик од свих неправди, али ја сам ипак срећан да се то није десило. Јер, када се осврнем, видим да су наши животи доиста састављени од блебетања разних сподоба, којекаквих наводних лидера, политичара и банкара, краљева и генерала, који су се просто надметали у томе ко ће пре да нам поједе душу. При том се правдајући да то раде само зато да би спречили друге да нам ураде исто. А за то време живот се и даље одигравао на оној празној сцени на којој сви и даље чекамо Годоа, иако не знамо шта ће се тада десити. Али зато уверени да се у нади налази бар неки спас.

Неки Бекетови јунаци касније налазе уточиште у кантама за ђубре, али човек ипак не би смео да допусти да неко од њега прави отпадак. Довољно лепоте постоји у свету за све нас. Погледајте ружу или помиришите тек убрану крушку, и помислите: Ово је мој свет и нико ми га не може одузети. Већ су нам одузели све што су хтели; већ су нас претворили у послушнике који трчкарају около као збуњени мрави; већ су нас убедили да верујемо да живот без мобилног телефона није могућ (као да пре изума те справе није било живота!) и тако нам омогућили да им омогућимо да, ако то пожеле, знају све о нама; већ су нас научили да без поговора прихватамо свако спуштање границе достојанственог људског живота.

Све то је замењено надом, надом у бољи живот, надом у боље сутра, боље јуче, боље данас. Шекспир је лепо записао: Бедници немају никакав други лек осим наде. Питање је само докле може да траје та крхка структура наде, колики терет може да издржи када нас, као мост, једном поведе у ту обећану земљу у којој ће свима нама бити боље.

А ако не буде? Не секирајте се, увек нам остају канте за ђубре.