Звони телефон, јавља се глас са друге стране и пита ме да ли хоћу да будем промотор на зимском сајму књига у Новом Саду. Прихватам јер волим и поштујем књигу. Никад јој нисам правио уши у циљу обележавања места где сам стао са читањем, никад нисам оловком или још горе хемијском подвлачио реченице за које сам мислио да су важне, пазио сам на њих. Човек који ме је звао зове се Роман, занимљиво. Замишљам да ме је позвао неко ко се зове Саксија, за сајам цвећа на пример. Чак сам и припремио оквир обраћања присутним људима о неопходности читања. Све се то подудара са тим да и на свог сина вршим притисак да почне да чита да би себесеби могао да објасни и свету око себе, да зна да се изрази да каже како му је и шта му треба. Децу једино можемо да учимо да мисле, остало је виша сила на коју не можемо да утичемо.

Дошао је и тај дан, касним као и увек, али стижем на време. Чак је и аутобус на успутној станици хтео да оде без мене. Трчао сам за њим, као нису ме видели, уствари баш их брига. У аутобусу размишљам о ситуацији у којој се налазимо. Књиге су све скупље, а људи све глупљи. Глуп се човек боји књиге као ђаво од крста. Полуписмен увек може да оправда себе. Путовање ми пролази у сличним размишљањима док треште народњаци и баја контролор пуши у аутобусу. Смеју се гласно и још гласније причају. Седим напред и јако ми све то смета. Тако су презрели, а незрели, већ помало неупотребљиви за нормалну комуникацију. Као да не воле што морају да раде за себе и друге, они жале што нису рођени богати и да могу слободно да се господаре.

Стижем у Нови Сад и хватам такси. Вози ме Булеваром до Спенса. Гледам кроз прозор огромне нове зградурине. Нови Сад који сам познавао не постоји више. Чека ме човек да ме спроведе до главног човека који ме је звао, причајући успут догађај везан за мене којег ја не могу да се сетим. Долазимо горе и упознајем свог домаћина. Изгледа фино,другачије но што сам замишљао. Седамо за сто да ме упути у церемонију отварања. Ту је још један новинар и ваљда председник градске библиотеке.

Почиње отварање. После неких људи излазим на бину судбину. Покушавам да будем шармантан,проницљив, истинит. Имам среће више него памети. Многи који нису имали среће остали су без памети. Говорим о томе да је знање ретко, али свима доступно, да је знање скупо јер се плаћа искуством,месом свог живота, да људи треба да читају поруке времена да би знали зашто им је тако и како ће им бити, да су књиге прозори на мозгу из којих долази светлост и да је боље бити ограничен књигом него сопственом глупошћу. Не давим и све се добро завршава,сајам је отворен.

Прилази ми нека новинарка са диктафоном тражећи да поновим све што сам рекао. Како поновити инспирацију. Ту се мува и неки лунатик са камером и каже да снима неки видео рад. Тражи да се представим на шта ја одговарам да се не представљам, а онда ме пита ко сам ја уствари,каже да му личим на неког али га је ударио адреналин па не може да се сети. Дечко изгледа распамећено, хоће да ме загрли и да се сликамо заједно, одбијам грљење јер лудило је преносно. Завршавам са њим дајем пар интервјујчића о неопходности читања и одлазимо на коктел.

Одједном смо издвојени и осамљени и јако је топло, видим мој домаћин се љути што су му донели вруће пиће. Направила се конфузна ситуација. Зовем их да изађемо напоље,на светло,ваздух,међу књиге. Пошто се све одједном распало поздрављам се са свима и прихватам предлог пријатног новинара да ме одвезе на станицу. Гутнуо сам аутобус за једанминут. Мувам се по станици а у руци држим сертификат амбасадора књиге. Какав сам ја то амбасадор без превоза, питам се. Хватам линијски такси и одлазим кући пун утисака.

На крају желим да кажем: бринимо о свом мозгу јер данас је велика привилегија размишљати својом главом. Развијајмо машту која ће нас одвести из ове фразерске свакогневнице која нас празним мислима дави као омча око врата. Осетимо себе и будимо свесни да постојимо,изађимо из себе, и откријмо себи нови свет. Човеку треба мало да би се осетио човеком. Док не нађе то мало пуно тражи. Видимо се међу корицама.Књигу у шаке.