Све је почело оног тренутка када му је поштар донео рачун за струју. Угледао је цифру и само што га кап није стрефила. Није му било јасно куда су отишли сви ти киловати, јер не памти када је последњи пут грејао кухињу, купатило а камоли спаваћу собу, упркос жестоком температурном минусу. Није се сећао ни када је, зими, последњи пут легао у кревет поред своје жене а да, уместо додира њеног тела и босих стопала, није осетио перјану јакну и вунене чарапе. Проклињао је дан када су се доселили у насеље без топловода и тако били принуђени да се греју на струју. Нису чак могли ни да се врате старом добром „смедеревцу”, јер зграда није имала оџаке. Једноставно, није било алтернативе. Али кога је за то било брига? Никога! Рачун је морао да плати како зна и уме.

Пео се степеништем зграде ка стану осећајући како му крв јурца кроз тело брзином бројки на његовом струјомеру. Тргнуо га је глас комшије који је стајао испред својих врата:

– Комш’о, шта си оборио нос, стиг’о рачун, а? Ма, ајде молим те, дошао је и мени, ал’ знаш како се ја браним од таквих ствари? Купио сам једну књигу у којој могу да пронађем лек за сваку ситуацију. Ајде, сврати на кафу па ћу да ти покажем.

Прихватио је позив одмах, не због те књиге већ због шансе да се изјада некоме ко није члан његове породице, а у истом је сосу. Како је сео, тако је из њега кренуло да сипа огорчење:

– Јеси ли чуо, иако су нам рачуни ненормално велики, још ће струја на све то и да поскупи! Па, докле бре човече?!

– Знам, чуо сам. Али зашто не гледаш то овако: слушај податак који сам пронашао у овој књизи! „Да ли знате да на Урану зима траје двадесет и једну годину?” Замисли, комш’о мој, да ти је судбина одредила да живиш на Урану колики би рачун морао да плаћаш! И то двадесет и једну годину зимске потрошње електричне енергије!

Погледао га је бело, а затим одмахнуо главом.

– Дај, ти се зафркаваш, а ситуација је врло озбиљна. Немамо жена и ја шта да једемо, задужени смо до гуше, а ти мени причаш шта би било да живимо на Урану.

Комшија настави да листа књигу и када пронађе оно што је тражио задовољно се осмехне.

– Слушај сад ово и замисли да си птица: „Да ли знате да свака птица сваког дана мора да поједе макар половину своје тежине како би преживела?” Е, мој пријатељу, замисли тек ту муку, да мораш да са својих осамдесет кила свакодневно себи обезбедиш четр’ес кила хране, па још и жени тридесетак! А да вам ’тићи нису одлепршали морао би и њих да храниш са још толико.

– Знаш, пошто сам човек, а не птица, и нисам са Урана него са Земље, бринем своје земаљске проблеме. Дај ако хоћеш да причамо о томе, није ми до смеха и шале, јер ме на све ово и зубна протеза жуља па разваљује.

Комшија Милан се озари, окрене страницу књиге и настави да чита:

– Извини, али сад си ми сам натрчао, слушај ово: „Јесте ли знали да је Абрахам Линколн имао протезу за зубе од дрвета, као и већина људи тог времена?” Ето ти, председник огромне државе! Ти мислиш лако је њему, председник, њега бар вештаци не жуљају никад, а он – кврц – имао дрвену протезу!

– Шта је теби пријатељу? Ти си изгледа једини човек који је усвојио препоруку владе да се шири оптимизам, па га шириш и кад је реално немогуће да се прими.

– Не радим ја ово ни по каквој препоруци владе, ја ово радим да би себи помогао – комшија Милан је ућутао на тренутак а потом наставио – Ево, на пример, кладим се да ниси знао да је отварач за конзерве измишљен четрдесет осам година након што су први пут употребљене конзерве! Да ли си знао да просечна особа заспи за само седам минута? Да ли си знао да су људи и делфини једине врсте које упражњавају секс из задовољства? Да ли си знао да су Александар Македонски и Јулије Цезар били велики освајачи упркос томе што су били епилептичари? Сви се бре жалимо, комш’о мој, да смо преморени од посла а знаш ли да термити раде двадесет и четири сата дневно и уопште не спавају? Е, ово ће те интересовати: да ли знаш да можеш да запалиш ватру уз помоћ леда?

Милан није ни приметио кад је он устао и кренуо ка вратима, већ је наставио да чита „Да ли знате?”

Пењући се степеницама ка свом стану чуо је: „А да ли знаш да у просеку човек изговори скоро 5.000 речи дневно, али ипак 80 одсто од тога прича сам са собом?!”