Da li da se držim teme ili da odmah kažem ono što tišti mene. Radi se o ljudima koji su umrli, a koje sam poznavao ,družio se sa njima i sarađivao, i o ocenama nekih, o njihovim moralnim kvalitetima. To su ljudi koji su se pokazali na muci jezivih devedesetih. To je jedna mladost koja nije mogla u sigurnost licemernog konformizma. Jedna jadna mladost koja je platila punu cenu svoje pesme, koja je dala ohrabrenje mogućnosti da se mišljenje i sopstvena mladost ne moraju kriti. Taj životni angažman bio je više od hira, mode ili kupovanja društvenog statusa. Za života priznati i slavni, a po smrti bačeni na marginu – to su ljudi koji su pozivali na razum , na objavljivanje ljubavi u svima i prema svima, koji su tražili nešto, a dobili su ništa. Mnogi su govorili kroz njih , a oni su govorili za sve nas. Deca željna ljubavi i mogućnosti da žive od onoga što jesu i što dobro rade. Unapred otpisani, neadaptirani, bar nisu dovodili tuđ život u pitanje, nego samo svoj. Ova zemlja nije imala sluha za ono što su joj pevali i govorili. Njihova pesma im je bila jedro, njihova istina je bila kormilo, jezik im je bio sidro, a život im je bio brod. Ratne oluje su uzburkale more krvi i razbile ih o hridi. Ubilo ih je vreme kao što ih ubija i sada neporažena malograđanština koja raskomadava njihov lik i delo i razbacuje im kosti.

Celog života su o nama sudile neke komisije pune sitnih birokrata suženih pogleda i uvelih duša. Oni odlučuju o pravcu i kvalitetu našeg narušenog i nesigurnog identiteta. Posledica njihove odluke je obeshrabrenje napora da može nešto da se promeni nabolje, za buduće generacije, koje dolaze na scenu života posle nas. Ti anonimusi, bez elementarne umetničke obrazovanosti i širine sagledavanja stvari, određujušta je bitno, a šta ne. Mudrost čami u podrumu dok morbidna radoznalost pravi nekrofilni spektakl otkrivanja posmrtne istine ko je kakav bio za vreme života. Kao da je to važnije od krajnjeg rezultata, davanja najboljeg iz sebe. Kako niži duh da shvati viši nego da ga svuče dole sebi, prilagodi, obeščasti i odbaci svojim glupim obrazloženjima.

Društvo duguje tim mladim ljudima bar poštovanje i dostojanstvo koje im nije dalo za vreme njihovog života, a oni su ga imali od svih onih koji su ih pratili, slušali i voleli. Ovde nije reč o idolopoklonstvu. Ovde je reč o hrabrosti koja se usprotivila kukavičkom društvu. Ovde je reč o ljudima koji su voleli svoju zemlju više nego što je ona volela njih. Svoju sreću delili su sa svima, njihova nesreća je ostala samo njima. Oni su bili svetlo koje je dolazilo iz mraka, iz haosa opšte društvene nesreće. Većina se krila,tajno ih volela i divila im se, a oni nisu imali gde u svojoj istini. Oni su ti koji nisu dobri društvu koje je svojim činjenjem ili nečinjenjem dalo povoda njihovim slabostima da ovladaju njima i na kraju da ih ubiju. Mladost je puna neznanja, oholosti i egoizma. Živi se za momenat koji može da nadoknadi škrtost svakidašnjice, čeka se na pojavljivanje inspiracije koja će zameniti svu dosadu i laž suvog i krutog društva o kom smo kao mladi brzo saznali istinu u odnosu na ostale zabludele koji nisu hteli ništa da znaju. Ples jedne mladosti završio se u havariji društvene gadosti.

Da li je naš prljav veš važniji od bleska prevazilaženja sopstvene slabosti, trenutaka dosezanja vrhova sopstvene besmrtnosti. Pesma će se čuti uvek dok ima onih koji hoće da je čuju. Živeće uvek za žive ljude koji znaju da vole.

(Ovaj tekst je inspirisan obrazloženjem gradskog sekretara Novog Sada za imenovanje ulica o tome zašto Ulica 3A na Veterniku ne može da dobije ime Milana Mladenovića.)